Pećina Ravništarka

R A V N I Š T A R K A

PREDGOVOR

Kada je jula meseca 1980. godine (30.7.) ponovo „otkrivena“ pećina Ravništarka (26 dana posle otvaranja Ceremošnje) i kada je, tada najsiromašnije selo, nerazvijene opštine Kučevo, počelo da uređuje svoju pećinu, svi su bili čvrsto ubeđeni da će u toku sledeće godine biti uređena i otvorena za turističke posete. Taj optimizam još više je podgrejan posle speleoloških istraživanja (februara 1981.), kada su čuli da Ravništarka ne zaostaje od pećine Ceremošnje i da je bila ranije „poznata“, postojala bi dilema: koju prvo urediti – Ceremošnju ili Ravništarku? (R. Lazarević).
Cilj nije bio nerealan, već se pokazalo da je preuranjen. Jer, prethodno je trebalo izgraditi put i dalekovod do pećine. Možda bi se u tome čak i uspelo, da se pred meštanima nisu pojavili drugi, životniji problemi. Odlučeno je da se prvo izgradi vodovod, da svaka kuća ima zdravu izvorsku vodu (u bezvodnom krasu), sa izvora Sige, a zatim da se podigne Zadružni dom ili Dom kulture, gde bi bile prodavnice, bioskopska sala i dr. Onda je došao na red asvaltni put, od glavnog puta Kučevo – Ceremošnja do pećine, nova dalekovodna mreža i trafo stanica za pećinu itd.
Vodovod je svečano pušten u rad 4. 7. 1986. godine, uz veliko slavlje čitavog sela, na Icinoj čuki; dalekovod i TS od 35 kW, oktobra 1989. godine; asvaltiranje puta završeno je avgusta 1990; deo Doma osposobljen je 1990. godine. Mada su Ravništarci dobro iscrpeli svoje materijalne snage, ipak uređenje pećine ne bi bilo dovedeno u pitanje, da u međuvremenu nije došlo do velike ekonomske i političke krize, do kraha kontinentalnog turizma i enormne inflacije.
Monografija o pećini Ravništarki bila je pripremljena još 1981. godine, ali je njeno objavljivanje bilo povezano, što je loogično, za uređenje i otvaranje pećine. Kako je od tada prošlo više od decenije, odlučeno je da se monografija ipak objavi, jer može samo pozitivno delovati na krajnji cilj – uređenje i otvaranje Ravništarke za turističke posete. Sem toga, ova publikacija može se prodavati kod pećine Ceremošnje, što će verovatno motivisati privrednike, kao i širu javnost, da se najzad ostvari projekat o uređenju Ravništarke za turističke posete.

R A V N I Š T A R K A

UVOD

„Otkriće“ pećine Ravništarke predstavljalo je pravo iznenađenje i to ne samo za širu javnost, već i za stručne krugove: speleologe, planinare i dr. Prosto je neverovatno da je sve do 1980. godine, bila nepoznata pećina duža od 500 m, koja po svojim karakteristikama i mogućnostima za turističko iskorišćavanje, stoji u rangu s Ceremošnjom, Lazarevom pećinom kod Zlota i Resavskom pećinom. To je još jedan, drastičan, primer površnog poznavanja krasa Srbije, ali i opomena, da je krajnje vreme za organizovano istraživanje i inventarisanje speleoloških objekata u krasu Srbije. Takav zadatak uspešno bi mogla izvršiti samo specijalizovana organizacija, na primer, Zavod za kras i speleologiju, koji bi pokrivao ovu vrstu delatnosti i koordinirao rad amaterskih speleoloških organizacija u Srbiji. U protivnom, i dalje će se dešavati slična iznenađenja.
Speleološka istraživanja, u vremenu od 9. do 19.2.1981. godine, organizovala je, preko Instituta za šumarstvo, Radna organizacija za ugostiteljstvo i turizam „Partizan“ iz Kučeva. Navedena organizacija bila je takođe nosilac projekta uređenja i otvaranja pećine Ceremošnja, izgradnje asvaltnog puta do pećine i pratećih objekata, odnosno, glavne turističke aktivnosti u opštini Kučevo.
U speleološkim istraživanjima učestvovali su: dr Radenko Lazarević (rukovodilac), zatim Boško Paunović i Dragan Stojanović, članovi Društva za istraživanje krasa iz Valjeva i meštani: Milivoje Živanović, Mališa Jovanović, Miodrag Marjanović i Ljubiša Stojanović. Tahimetrijsko snimanje vlaka kroz pećinu, kao i vlaka na površini, između ponora i ulaza, obavio je Milan Paunović (Geodetska uprava – Kučevo). Međutim, ne grešeći dušu, treba reći da su na istraživanju pećine i u prvim radovima na uređenju, učestvovali brojni meštani. To je priča za sebe – za Ginisa ili Verovali ili ne, jer su meštani počeli da uređuju pećinu bez ičije stručne i materijalne pomoći.
Ravništarka nije imala pravo ime, već se zvala Savina pećina ili Pećina na Savinom imanju, po vlasniku te parcele Savi Miladinoviću. Međutim, posle ponovnog „otkrića“, na predlog Dušana Nedeljkovića, predsednika Mesne zajednice za Ceremošnju i Ravnište i uz bezrezervno prihvatanje sela, nazvana je Ravništarka. Na takav naziv uticala je analogija sa pećinom Ceremošnjom, koja je davno dobila naziv po selu, iako se zvala i Jovina pećina, po Jovanu Grujiću, na čijem se imanju nalazila.

POLOŽAJ

Pećina Ravništarka nalazi se u blizini Kučeva, u slivu Kučajne, leve pritoke Peka. Od Kučeva je udaljena oko 15 km. Do pećine se može doći novim asvaltnim putem za Ceremošnju, od kojeg se odvaja takođe asvaltni put za Ravnište i dalje sve do ispred pećine (Sl. 1. na koricama).
Kroz pećinu teče potok Ponorac, dvostruka ponornica, čija dužina, do ponora, iznosi 2.312,5 m, a površina sliva 1,686 km2. Po izlasku iz pećine, Ponorac se uliva u Teferič, izvorišni krak Kučajne.
Sliv Ponorca do pećine izgrađen je na dacitsko-andezitskim stenama paleogene starosti, izuzev u delu gornjeg toka, gde se jedna leva pritoka probija kroz uzan pojas krečnjaka i gradi kratku, neprohodnu, Bisinu pećinu.
Ponorac je stalni tok i teče površinski sve dok ne dođe na titonske krečnjake gornje jure, a onda ponire u više zapušenih ponora. Posle podzemnog toka, čija dužina u pravoj liniji iznosi 241,0 m, a stvarna dužina 501,5 m, Ponorac se opet javlja i dalje teče klisurastom dolinom, do sastavaka s Teferičom.
Ponorac je prvobitno bio normalan površinski tok, desna pritoka Teferiča. Međutim, od kada je počeo da ponire na kontaktu s jurskim krečnjacima, izgradio je slepu dolinu, koja je iznad ponora zatvorena prečagom visokom 24,66 m. Na prečagi su jasni tragovi površinskog toka, iako je raščlanjena plitkom, izduženom vrtačom – Mićina vrtača.

DOSADAŠNjA ISTRAŽIVANjA

Ravništarka ili Savina pećina bila je poznata u Ravništu, a verovatno i izvan Ravništa, među pasioniranim „lovcima za zlatom“. Ravništarci su znali da pećina postoji, ali ni najstariji stanovnici sela nisu u nju ulazili. Meštani su poznavali samo kratak ulazni potez (60 – 80 m), uglavnom dokle dopire dnevno svetlo, jer se dalje nije moglo, zbog duboke vode i virova. Međutim, u selu je živo predanje o precima, kao i ljudima sa strane, koji su ulazili u pećinu i posle pričali neverovatne priče o njenoj dužini i čudnovatim kipovima, o vodi koja huči, o slepim miševima i dr. No, vremenom je sve palo u zaborav.
Pećina nije bila poznata ni u stručnim krugovima. Mada se nalazi u blizini pećine Ceremošnja, kroz koju su prošle brojne speleološke grupe i pojedninci, niko nije saznao za Savinu pećinu. U selu se priča da je pre 1980. godine, prošla neka geološka ekipa, u GAZ-u, ali su bili samo na ulazu u pećinu.
Deo krivice što pećina nije do sada istražena, svakako nosi topografska karta 1:50.000, na kojoj je Ponorac izvučen kao stalni površinski tok. Ovu grešku je ispravila topografska karta 1:25.000, ali je ona postala dostupna speleolozima tek u novije vreme.
Da bi se odalo priznanje ljudima, koji su se našli u ovoj akciji oko „otkrivanja“ pećine, detaljnije su prikazana ta zbivanja. Ravništarka služi kao primer kako je jedno od najsiromašnijih sela, jedne od najnerazvijenijih opština, istražilo i počelo da uređuje svoju pećinu.
Do preokreta u odnosu na Savinu pećinu, došlo je posle otvaranja pećine Ceremošnje, 4. jula 1980. godine. Tada su se meštani setili dedovskih priča, o velikoj pećini u njihovom selu, i došlo je do spontane akcije, držane u tajnosti, da se utvrdi šta se kije u krečnjačkom podzemlju, kroz koje protiče Ponorac.
I našao se jedan kuražan omladinac, Milivoje Živanović – Rudonja. Posle obilaska Ceremošnje, razgovarao je sa ocem Dragomirom i ovaj mu je ispričao da pamti, bio je dečko, kada su u pećinu ulazili neki ljudi iz Renovca i da su iznosili beli kamen, po obliku sličan kravljem vimenu.
Kod Rudonje odluka je pala. Poverio se samo Dragiši Marjanoviću i pozvao ga da idu zajedno, ali ovaj je odbio. U redu, onda će sam…
Dana, 27. 7. 1980. godine, bez ičijeg znanja, ušao je u Savinu pećinu. Kao svetlo služila mu je baklja od gume. Išao je polako, sa strahom. Dim je štipao za oči i nagonio ga na kašalj; slepi miševi su presecali vazduh; voda je bila sve dublja… Nije izdržao. Uplašio se i vratio… ali nije odustao.
Sutradan dođe u seosku prodavnicu, koju je vodio Selimir Stefanović, ispriča mu šta je naumio i pozove ga da zajedno idu u pećinu. Selimir je pristao. Zakazali su i dan – 30. jula, na Ognjenu Mariju.
Toga dana, ne pričajući gde idu, u 10,00 časova, naoružani sekirom („za svaki slučaj“), motkom od 2,5 m, baterijskom lampom i odvažnošću, utonuli su u vlažni pećinski mrak. Lako su stigli do Korita (88,5 m od ulaza). Dalje se nije moglo. Voda je bila duboka, a mulj još dublji. Tada Selimir pomože Rudonji da izađe na bigrenu terasu, s leve strane. Popeo se i Selimir, uz Rudonjinu pomoć. Ali, opet nisu mogli dalje, jer je pred njima bio duboki vir. Vrate se i odseku deblje bukovo stablo, odrešu ga u obliku rozge i pruže od bigrene terase na drugu obalu. Sada je bilo sigurnije. Prvi je prešao Rudonja, a za njim Selimir. Prvi je nosio sekiru, a drugi motku. Šta ih dalje očekuje? Kakve sve prepreke i opasnosti? Nisu se veše plašili, ali nisu ni verovali da će se vratiti. Pomirili su se sa sudbinom; spremni da se žrtvuju. Ovo je primer kako uvek postoje ljudi-istraživači, spremni i život da daju, da bi pomerili neki prag znanja. Još jednom se potvrdila drevna istina – da je neznanje najveći čovekov neprijatelj. Jer, ono što je za vične speleologe – pećinare, bio rutinski posao, za njih je bio krajnje rizični podvig; „glava u torbi“. Utoliko im više dugujemo divljenje i priznanje, jer su bili spremni i na najveću žrtvu.
Posle tridesetak metara naišli su na „beli kamen“. Znači, priče su tačne. Slobodnije su disali. A kada su naišli na veliki beli „stub“, koji je visio s tavanice, osokolili su se i bilo im je svejedno šta će dalje biti. Namah su ugasili bateriju i počeli da se deru, koliko ih grlo nosi. To je uznemirilo slepe miševe, koji su naletali sa svih strana. Smirili su se.
A onda su videli „dvorane“, bele, crne, kao iz bajke, sve lepše i lepše. Da li je to san? Sigurno, šta bi drugo moglo biti? Ušli su u neku, nisku, belu dvoranu, kao crkva. Rudonja je tako lupio glavom o jedan stalaktit, da je seo. Pored zidova bilo je dosta polomljenog nakita. To su učinili „zlatari“.
Najzad, stigli su do kraja kanala, do žljeba iz kojeg je izvirala bistra voda. Seli su na vlažni kamen, umorni od previše utisaka, ugasili bateriju i ćutali, čitavih 10 minuta, sve dok podzemni izvor nije počeo da šapuće neke čudne reči.
„Nikome nećemo pričati šta smo videli… da ne bi uništavali nakit“ – čvrsto su rešili.
Iz pećine su izašli u 12,30. Uspeli su! Pošto ih je strah zauvek ostavio, reše da se vrate i izmere pećinski kanal. Imali su motku od 2,8 m i namerili su 177 motaka, što iznosi 495,6 m. Opet su potvrdili dogovor da nikom ne kazuju.
Po izlasku, iznad pećine, ugleda ih Radiša Miladinović, kosio je pored puta.
„Gde ste to bili“? – upita ih sumnjičavo.
„U šumi, cepali drva“ – odgovoriše u glas i produžiše, da bi izbegli dalja pitanja.
Radiša je dugo gledao za njima i čudio se što su tako kaljavi. Posle je pričao po selu: „Ili su zagrađivali ježeve ili su kopali za pare!“
(Po narodnom verovanju, ako se zagrade mladunci ježa i postavi katanac, kad dođe stari jež i vidi da su mu deca zatvorena, pronaći će travu raskovnik i otvoriti katanac. Treba biti dobro sakriven i paziti gde će pasti trava raskovnik. Ko uzme tu travu, treba da zaseče kažiprst i kane jednu kap raskovnika na ranu. Kada rana zaraste, tom rukom može otvoriti svaku bravu).
Po dolasku u selo, Rudonja i Selimir se rastanu, ali se uveče ponovo nađu na igranci u Ceremošnji. Opet potvrde dogovor da ćute. Ali, tu se sretnu s Miloradom Mladenovićem iz Ravništa, koji se takođe raspitivao gde su danas bili, jer je Selimira tražio vozač kamiona s pivom.
„Čuće se!“ – odgovori tajanstveno Rudonja.
Tajna, stara samo nekoliko sati, nije mu više dala mira, stalno ga je kopkala. Nije hteo da pogazi dogovor, ali nije mogao više ni da ćuti.
„Selimire, da li je interesantnija Ceremošnja od Ravništa?“ – upita dvosmisleno Rudonja, pred Miloradom.
„Ravnište“ – kao iz topa odgovori Selimir.
Milorad nije razumeo o čemu pričaju.
Sutradan, 31. 7., Rudonja i Selimir, obišli su kratku pećinu u izvorištu Ponorca. Odluka da ćute, sve ih je više pritiskivala. Neće dugo.
Počeli su da „anketiraju“ po selu. Selimir je pitao Uroša Jovanovića, šta zna o Savinoj pećini.
„Nema tamo ništa… posle pedesetak metara nailazi se na vir i dalje se ne može“.
Pitali su i druge. Svi su odgovori bili slični.
To je izazvalo Selimira da izjavi da je pećina dugačka 500 m i da je puna belog nakita. Uveče, 1. 8., u prodavnicu banu nekoliko mladića, s namerom da provere glasine. Rudonja i Selimir nisu imali kud – priznadoše. Odmah se dogovore da krenu u pećinu, sedmorica hrabrih: Rudonja, Selimir, Milorad Mladenović, Ljubiša Stojanović, Radojica Miladinović, Mališa Jovanović i Risto Jović (iz Ceremošnje).
U pećinu su ušli u 22 časa. Poneli su konopac od 10 m. Prošli su čitavim kanalom i bili su oduševljeni. Tom prilikom, otkrili su jednu dvoranu, naspram ulaza na gornji sprat. Koristeći se konopcem, u tu udvoranu popela su se petorica. Iz pećine su izašli posle ponoći (0,30).
Sutradan (2. 8.), glas je pukao po selu i otišao dalje. Svuda se samo pričalo o pećini – „dužoj i lepšoj od Ceremošnje“. U 15,00 ušla je nova grupa – njih desetorica. Pošto je Milić Miladinović bio zakasnio i čekao pred pećinom, svi su opet ušli u pećinu, da mu prave društvo.
Posle dva dana (4. 8.), u pećinu je opet ušlo desetak ljudi. Pri kraju glavnog pećinskog kanala, Danilo Stefanović, Selimirov otac, primetio je neki otvor s dese strane. Pokušali su da izađu na bigrenu terasu visoku oko 4 m. prvi je počeo da se penje Miodrag Marjanović, ali nije mogao da izađe, jer je bilo jako klizavo. Za to vreme, Selimir je počeo da se penje na drugom mestu i uz pomoć Ljubisava Manojlovića, uspeo je da izađe na terasu. Krenuo je uzanim, stepenastim kanalom, a onda je naišao na splet uzanih kanala. Više nije ni video ni čuo svoje društvo. Bilo ga je strah. Za njim su izašli Ljubisav Manojlović i Miodrag Marjanović. Zajedno su istraživali sve kanale.
Ali, trebalo se vratiti u vodeni kanal. Jedva su čitavi sišli.
Dana 6. 8., pećinu su posetili Dušan Nedeljković, predsednik Mesne zajednice i Miodrag Petković, šef katastra u Kučevu i oko 20 – 25 meštana. U pećinu su ušli u 22,00. Kao dugogodišnji aktivista na izgradnji puta do pećine Ceremošnje i na uređenju pećine, Dušan je dobro ocenio ovo otkriće i o tome obavestio nadležne u Kučevu, a prvenstveno Dragoslava Lukića, direktora „Partizana“ i inicijatora uređenja pećine Ceremošnja, zatim Josifa Mišića, predsednika SO Kučevo, koji je pružio veliku podršku za uređenje Ceremošnje. Sem toga, obavestio je i dr. R. Lazarevića, koji je istraživao i izradio projekat za uređenje pećine Ceremošnje. Tom prilikom, dogovoren je dolazak R. Lazarevića.
D. Nedeljković, kao predsednik Mesne zajednice i Ravništarci, nisu čekali zvanične ocene, već su odmah počeli pripreme za uređenje pećine. Kao prvo, sve opasne poteze u pećine premostili su gredicama i daskama, zatim otvorili jedan ponor na presedlini između glavnog ponora i ulaza u pećinu i najzad, obojili vodu na ponoru. Ponorac su obojili D. Nedeljković i Toma Janković, 17. 8. u 11,10, a boja se pojavila u pećini u 11,35, tj. posle 25 minuta. Istog dana, još jednom je izmerena dužina pećine. Nije bilo većih razlika.
Izgradnja drvenih mostića i prokopavanje rečnog korita na izlaznom potezu, otpočeli su 17. 8. Dana ranije, Mića, kovač iz Ravništa (Milić Miladinović) i Vlastimir Jovanović iz Bukovske, izradili su metalnu kapiju, koja šće se postaviti na još nepostojećem pregradnom zidu. U tome im je pomagao Ljubiša Stojanović, takođe iz Ravništa.
Po ranijem dogovoru, 22. 9., obišao sam pećinu, u društvu sa Dragoslavom Lukićem, Dušanom Nedeljkovićem, Borom Vladuljevićem, svi iz Kučeva. S nama su, u 9,00, ušli i meštani: Milić Miladinović, predsednik skupštine saveta mesnih zajednica, Dragomir Manojlović – Talijan, Ljubiša Stojanović, Selimir Stefanović, Svetomir Živanović, Dragan Stojićević, Svetislav Živanović, Dragoljub Jovanović, Slobodan Jovanović, Velimir Marković, Stojadin Jovanović, Stanoje Živković, a u toku obilaska pećine, taj broj se znatno povećao.
Pećina, a posebno ljudi, zasluživali su svaku pohvalu i podršku. Tom prilikom, odlučeno je da se, do izrade projekta, otpočne s nekim radovima, koji će biti u skladu s projektom. Na prvom mestu, odlučeno je da se pećina zatvori, tj. pregradi masivnim kamenim zidom i postavi već urađena metalna kapija. Tada je određen pregradni profil. Drugo, da se na izlazu Ponora iz pećine postavi vodomerna letva i osmatra vodostaj do proleća, jer je taj podatak neophodan za projektovanje visine pešačke staze kroz pećinu. Treće, da geometri snime tahimetrijski vlak između ponora i ulaza u pećinu i dr.
Izvršenje ovih zadataka omeli su rani mrazevi. Međutim, do pećine je dovedena struja i povučena provizorna linija u dužini od oko 200 m, da bi se obezbedili uslovi za građevinske radove u pećini.
Koliko su ljubavi i znoja uložili Ravništarci u ovu svoju pećinu, ilustruje primer, da su šljunak i cement za betoniranje pregradnog zida, žene i muškarci nosili u najlonskim džakovima, od puta do ulaza u pećinu (oko 150 m).
Po povratku u Beograd, napisao sam (Informaciju o Savinoj pećini u selu Ravnište (23.9.) i dostavio Dragoslavu Lukiću, direktoru „Partizana“ iz Kučeva i JOsifu Mišiću, predsedniku SO Kučevo.
Pećina Ravništarka je jedinstven primer u našoj zemlji. To je pećina koju su istraživali meštani i počeli sa uređenjem, pre snimanja pećine i izrade projekta. Iz tog razloga, s pravom treba da nosi ime sela ovih neobičnih ljudi.
Detaljna speleološka istraživanja, već istražene pećine, obavljena su u vremenu od 9 – 19. 2. 1981. godine. Pored speleologa (R. Lazarević, B. Paunović i D. Stojanović), u istraživanjima su učestvovali i neki omladinci, koji su se istakli u prethodnim istraživanjima (M. Živanović – Rudonja, M. Marjanović, M. Jovanović i Lj. Stojanović). Tom prilikom, otvoren je novi ulaz (budući izlaz iz pećine) i to miniranjem. Na probijanju izlaza u ponorskoj zoni pećine, koji su speleolozi odredili na osnovu površinskih i podzemnih planova, kao i pomoću toki-voki aparata, bila je ključna pomoć minera Ljube. Minirano je više puta (od 14 – 162.) i to u pećini i izvan pećine. Posle otvaranja izlaza, ručnim alatom je osposobljen za prolazak speleologa (17. 2. u 15,00), a zatim je otvor zatrpan, da bi se sprečila promaja u pećini i narušavanje pećinskog ekosistema. Ponovo će se otvoriti i obezbediti odgovarajućom građevinom, kada pećina bude uređena za turističke posete.
Za vreme istraživanja, speleološka ekipa je tako domaćinski primljena, da je to gotovo nezabeleženo u analima speleoloških istraživanja, izuzev prilikom istraživanja i uređenja pećina Ceremošnja i Vaganske pećine u opštini Šipovo (Republika Srpska). Na primer, po dogovoru meštana, svakog dana je neko bio zadužen da donese ručak u pećinu, a svako veče se odlazilo kod određenog domaćina na večeru. I ručak i večera su bili po slavskom jelovniku, izuzev što uz ručak nije bilo alkoholnih pića, jer su meštani čuli da to rukovodilac ekipe ne dozvoljava, a sem toga, to je i nepisano pravilo speleologa, dok traju istraživanja.
Pošto je ovo i neka vrsta istorije sela i pećine Ravništarke, red je da se još ponešto sačuva od zaborava – za njihove potomke. Posebno treba istaći da su se meštani i dalje odnosili domaćinski prema pećini. Na primer, za proteklih 12 godina nije se desilo da su obijena ulazna vrata u pećinu i nije bilo ni slučajnog ni namernog posetioca koga nisu dočekali, poslužili pićem, pa i ugostili.
Iste godine (4. do 7. 5.), TV ekipa Ilje Slavnog, iz Beograda, snimala je u Ravništarki i Ceremošnji. O istorijatu istraživanja Ravništarke govorio je, vrlo ubedljivo, Dragomir Manojlović – Talijan, iz Ravništa.
Prva najavljena turistička grupa, koja je planirala da poseti Ravništarku, bila je Sindikalna podružnica Železničke štamparije iz Beograda (6. 5. 1984.), sa gostima iz Slovenije (66 učesnika). Međutim, od posete su odustali, jer je u toku noći pala jaka kiša, a put još nije bio osposobljen. Kao prvoj grupi, koju je doveo R. Lazarević, priredili su pravo slavlje, solidarno. Bilo je tu raznih jela, pića i muzike. O tome se i danas priča u Štampariji.
Slično je bilo i sa Stručnom ekskurzijom Geografskog zavoda Prirodno-matematičkog fakulteta iz Beograda, povodom 90 godina od osnivanja. Bili smo u pravom smislu gosti i to kako u Ravništu, tako i u Kučevu (12. 10. 1984.). U grupi je bilo oko 20 doktora nauka.
Ravništarku, sada asvaltnim putem, posetio je i kolektiv Geografskog instituta SANU (4. 10. 1990.), u društvu sa R. Lazarevićem.
Prvi autobus, sa posetiocima, članovima Srpskog geografskog društva iz Beograda, došao je pred pećinu 7. 10. 1990. godine, opet sa R. Lazarevićem. Bili su iznenađeni, kada je ubrzo stigao kombi sa pićem (od viskija do sokova). Na ovaj način, Života Jovanović (radi u Švajcarskoj) i Dragomir Manojlović – Talijan, hteli su da obeleže dolazak prvog autobusa pred pećinu Ravništarku.
Neobično selo i neobični ljudi. Posle ovoga, čitaoce ne treba da čudi što sam u terensku svesku, još 9. 2. 1981. godine, zapisao: „Ovde je čoveka sramota što radi za pare – za Institut!“, mada su sredstva, koja je obezbedio „Partizan“ iz Kučeva, bila više nego simbolična.

GEOLOŠKI SASTAV

Pećina Ravništarka izgrađena je u titonskim krečnjacima, gornje jure. Krečnjaci su slojeviti i poremećeni. Na ulasku u pećinu, slojevi padaju približno prema zapadu, pod uglom od 30º (Sl. 2).
(slika 2)
Uzvodno od ponora, sliv Ponorca izgrađen je u dacitondeztitskim stenama (paleogen), izuzev visoko na razvođima, gde su očuvane krpe donjokrednih krečnjaka. Nizvodno od pećine, ponorac seče krečnjake, laporovite krečnjake, laporce i glince donje krede (valendiski kat).
Hemijsku analizu krečnjaka i pećinskog nakita, izvršio je Zoran Popović, dipl. hemičar, iz Rudnika bakra u Majdanpeku (Tablica 1).

Tablica 1. – Hemijski sastav krečnjaka i nakita

SPELEOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Pećina Ravništarka spada u red velikih pećina u Srbiji. Dužina glavnog pećinskog kanala iznosi 501,5m, a ukupna dužina svih kanala 589,0 m. Ukupna površina ovog pećinskog sistema iznosi 2.908,0 m2, a zapremina oko 20.000 m3 (Sl. 3 i Sl. 4).
Ravništarka je rečna pećina, koju je izgradila rečica Ponorac, duža i po površini sliva veća od Strugarskog potoka, koji je izgradio pećinu Ceremošnju.
Glavni pećinski kanal je najčešće piramidalnog preseka, s prosečnom širinom od 6 – 8 m i visinom od 6 – 10 m, odnosno maksimalnom visinom od 15,0m. Na nekoliko mesta javljaju se proširenja, na pravcu bočnih kanala, a širina dostiže do 20 m.
Kao rečna pećina, čijim dnom teče Ponorac, Ravništarka je siromašna podnim nakitom, ali zato vrlo bogata tavaničnim i zidnim nakitom.
(slika 4)
(slika 5)
U Ravništarki su otkrivena dva horizonta pećinskih kanala: stariji, suvi, koji se javlja samo na kraćem potezu u ponorskoj zoni i mlađi, rečni horizont, koji se proteže čitavom dužinom, od ponora do izlaza iz pećine, ali je neprohodan na kraćem potezu između ponora i izvora u pećini.
Ulaz, širine 12,5 m i visine 3,2 m, nalazi se na visini od 406,6 m (Sl. 5). Visinska razlika između ponora i ulaza u pećinu iznosi 14,74 m, a između ponora i pećinskog izvora 10,34 m.
Debljina nadsloja kreće se od 40 – 88 m, izuzev na potezu ponora i izlaza, gde iznosi 10 – 20 m.
U morfospeleološkom pogledu, u Ravništarki je izdvojeno 9 celina: Savin kanal, Omladinski kanal, Labudovo jezero, Beli dvorac, Crni dvorac, Leopardov kanal, Izvorišni kanal, Mali beli dvorac i Dušanove galerije, na gornjem spratu (Tablica 2).
Pri prosečnoj visini od 7,0 m, ukupna zapremina pećine iznosi oko 20.000 m3.

Tablica 2 – Morfospeleološke celine u Ravništarki

1. Savin Kanal pruža se od ulaza u pećinu do Rudonjinog vira, tj. zahvata potez koji je u narodu bio poznat i koji su, po vlasniku imanja Savi Miladinoviću, zvali Savina pećina. Ukupna dužina ovog poteza iznosi 88,0 m, a površina 479,0 m2. širina pećinskiog kanala kreće se od 4 – 6 m, a visina od 4 – 5 m.
Nekada je čitavim dnom pećinskog kanala tekla voda. Međutim, u avgustu 1980. godine, meštani su, na potezu dugom oko 30 m, prokopali kanal i tako ulazni deo pećine odvodnili. U projektu je predviđeno regulisanje izlaznog poteza, kinetom dimenzija 1,0×0,5 m.
Na 7,5 m od ulaza, Savin kanal je pregrađen masivnim kamenim zidom, širine 0,7 m. Takođe je postavljena dvokrilna metalna kapija, širine 1,5 m. Pod tavanicom je ostavljen otvor za slepe miševe.
Svrha ovog pregradnog zida je da zaštiti mikroklimu u pećini od spoljašnjih klimatskih promena. Ova mera može izgledati, na prvi pogled, nelogična, jer je Savina pećina oduvek bila otvorenog tipa, pa ne bi trebalo te uslove menjati. Međutim, uspostavljanje konstantnih mikroklimatskih uslova, u interesu je turizma i fizičko – hemijskih procesa u pećini, a neophodno je kada dođe do otvaranja novog izlaza, na što se računalo od početka istraživanja jer bi bez takve zaštite loši prirodni uslovi bili još pogoršani.
Savin kanal je stenovit, bez nakita, a samo mestimično zidovi i tavanica obloženi su bigrenom skramom. Jedino kod t.2, s tavanice se spušta masivni stalaktit, dugačak 2,2 m, širok 1,2 m, koji je od poda udaljen 1,5 m. Dno kanala zasuto je glinovitim rečnim nanosom.
Na ovom potezu, pešačka staza biće trasirana u rečnom koritu, na krupnom kamenom nabačaju, s većim šupljinama, kako bi voda nesmetano proticala. Pošto takava građevina ima drenažne odlike, voda će minimalno potkopavati, tj. manje nego kod stabilnih građevina. Sem toga, takvo rešenje je znatno jeftinije, jer se izbegava fundiranje i zaštita nasipa.
2. Omladinski kanal pruža se od Rudonjinog vira do t.8, odakle počinje Labudovo jezero. Ime je dobio po omladincima iz Ravništa, koji su prezreli strah i opasnosti, istraživali Ravništarku i tako utrli put uređenju pećine u turističke svrhe. U tom pogledu, glavna zasluga pripada Milivoju Živanoviću – Rudonji i Selimiru Stefanoviću, koji su 27. 7. 1980. godine istražili čitav rečni horizont Ravništarke i premerili ga.
Omladinski kanal dugačak je 72,5 m, a zahvata površinu od 43,0 m2. Siromašan je nakitom, na većoj dužini, zidovi su stenoviti, a na manjoj obloženi bigrom. Za ovaj kanal karakteristični su bigreni izlivi – terase, na mestima gde se priključuju bočni izvori . pritoke.
Rudonja je prvi ukrazste vrste (Sl. 6). Nalazi se s desne strane rečnog toka. Ima oblik nepravilne polulopte, čija je dužina, pored zida, 5,0 m, a visina 2,5 m. ime je dobio po M. Živanoviću – Rudonji – inicijatoru istraživanja Ravništarke. On je učinio podvig, bez obzira što je to za speleologe rutinski posao, jer je prvo sam, a zatim sa Selimirom, krenuo u neizvesnost, uključujući i mogućnost da se ne vrati.
Ispred bigrene polulopte pruža se Rudonjin vir, čija dubina iznosi oko 1 m, dok je dubina mulja, nepoznata, ali veća od 1 m. Do tog vira dolazili su mnogi Ravništarci, a preko vira samo rudonja i Selimir. Prema Rudonji, pored levog zida, nalazi se Rudonjino korito – bigreno korito dugačko 1,3 m, široko 0,5 m, na visini od 1,4 m. korito je sada suvo, ali će u njega biti uvedena voda, tako da će stalno prelivati.
U vrhu bigrene terase – glavice, koja je dobila naziv Rudonja javlja se slab izvorčić, koji je izgradio ovu bigrenu poluloptu, sa sitnim naborima na periferiji. Dobio je naziv Selimirov izvor i tako čuva uspomenu na drugog hrabrog omladinca, koji je prešao duboki vir i dospeo u nepoznato, u priču. Na taj način, Rudonja i Selimir su i u pećini nerazdvojno povezani.
(slika 6)
Odžaklija je prostran i složen saliv, s desne strane podzemne reke, kod t.6. Liči na otvoreno ognjište – odžakliju u starim kućama. Saliv Odžaklija pruža se na dužini od 8,0 m, a visok je 3,2 m. Biće osvetljen u skladu sa imenom.
Bigrena terasa, dugačka 12,0 m i visoka 2,0 m, pruža se s leve strane podzemne reke, nizvodno od t. 7. Ovu terasu je izgradio slab izvorčić, čija se voda stalno razliva po terasi.
Zavesa je širok stalaktit, dugačak 5,0 m, koji se nalazi pored desnog pećinskog zida. Od vode je udaljen 1,1 m.
Šlingeraj je zidni ukras, na desnom zidu, nizvodno od t.8. To su sitni, bogato nabrani salivi – zavesice.
3. Labudovo jezero je najduža sekundarna celina u pećini Ravništarki. Pruža se od t.8 do t.15, u dužini od 126,5 m, a zahvata površinu od 642,0 m2. Ime je dobilo po figuri labuda, koja se nalazi na početku kanala. Da bi se stvorila iluzija jezera, rečno korito će, kod t.8, biti pregrađeno pragom visine 0,7 m, što će ujezeriti vodu skoro na čitavom potezu kanala, do t.15. Da bi se obezbedili evakuacija nanosa, pregrada će biti sa temeljnim ispustom i zatvaračnicom.
Širina kanala iznosi 6 – 8 m, a visina 4 – 8 m. Za razliku od prethodnih celina, kanal Labudovog jezera veoma je bogat nakitom – stalaktitima i salivima, izgrađenim od bele amorfne sige i kalcita. Sem toga, na terasama, koje su brojnije i šire, prisutan je i podni nakit – stalagmiti i pećinski stubovi.
Labud se nalazi na levoj obali jezera, uzvodno od t.8. To je kombinacija stalagmita i pećinskog stuba, koja liči na tu dugovratu i dostojanstvenu pticu. Stalamit – telo labuda – ima prečnik od 0,9 m, dok je pećinski stub – vrat labuda – visok 2,2 m. Sa iste strane, duž levog zida, na obali jezera, ređa se kolona stubova,od kojih su neki zidni reljefi. Ta kolona stubova, na obali jezera, dobila je naziv Vile jezerkinje. Na čelu kolone nalaze se dva stuba – vile, prečnika po 0,7 m i visine 2,0 m (Sl. 7).
(Slika 7)
Koralni zid je saliv, pored levog zida, kod t.10, dugačak 3,0 m, a visok 2,0 m. Izgrađen je od kristalnog kalcita i posut koralima. Kada je suv, kristali svetlucaju. Uzvodno od koralnog zida, na terasi, nalazi se Harfa – sklop draperija i stalagmita, u obliku tog drevnog muzičkog instrumenta.
(Slika 8)
Uzvodno od t.10, na desnom zidu, javljaju se brojni zidni ukrasi, izgrađeni od belog kalcita i sige. Ističu se Majka s detetom (na leđima). Patuljak i Glava devojčice (profil), neposredno iznad rečnog korita.
Đavo se nalazi na levoj obali, nizvodno od t.11. To je masivan stalagmit, rđaste boje, prečnika 1,0 m i visine 3,0 m, s rogom na glavi. (Sl. 8). Na tog opasnog stanovnika pakla još više liči njegova senka, kada padne na zid. O tome će se voditi računa pri osvetljavanju pećine.
Milanova korita su grupa bigrenih kada, na bigrenoj terasi, kod t.11. Ime su dobile po Milanu Paunoviću (Geodetska uprava – Kučevo), koji je tahimetrijski snimio pećinski vlak od ulaza u pećinu do t.23. Bigrena kada bila je ispunjena prozračnom vodom, pa Milan nije mogao da oceni dubinu, zagazio je i napunio čizmu. Ali, nastavio je i dalje da radi.
Tačka 11 nalazi se na krečnjačkom bloku, koji leži u rečnom koritu, kao ostrvo.
Majmunčići su grupa niskih stalagmita, koji se nalaze na terasi s desne strane reke, kod t.11.
Lepa Ravništarka je sistem zidnih ukrasa kombinovanih sa stalaktitima i stalagmitima, izgrađenih od belog kristalnog kalcita. Čitava kompozicija je na zidu visokom 8,5 m, na polici, s desne strane reke, prema t.12. Dimenzije glavne figure, pravilnost linija i nabora i kvalitet nakita, odlučili su da se ova reljefna zidna kompozicija odabere da reprezentuje pećinu Ravništarku, kao njen amblem. U isto vreme, da čuva uspomenu na žene Ravništa, čiji doprinos u uređenju pećine Ravništarke ne zaostaje od doprinosa Ravništaraca (Slika na koricama).
Uzvodno od Ravništarke, do početka Belog dvorca, pećinski kanal je siromašan nakitom. Javljaju se stalaktiti i bigrene obloge, ali i znatne stenovite površine – na zidovima i tavanici. Najsiromašniji je potez između t. 14 i 15.
(Slika 9)
4. Beli dvorac zahvata potez Glavnog kanala između t.15 i početka Leopardovog kanala. Ovaj deo kanala je nešto širi od ostalih poteza i raspolaže sa bočnim proširenjima i balkonima – lođama. Dugačak je 37,0 m, a sa sporednim kanalom, iz kojeg dotiče jedan potočić, 44,0 m. Zahvata površinu od 260,0 m2.
Beli dvorac podseća na građevine iz narodne mašte: snežnobela tavanica, sastavljena od više kupola i lođa, sa koje visi šuma masivnih i dugačkih stalaktita i spušta se do na 2,0 – 2,5 m iznad rečnog korita. Pod prvim svodom, između tačaka 15 i16, vise tri bela stalaktita, čiji prečnik iznosio 1,0 m, a dužina prelazi 6,0 m. Nema sumnje, Beli dvorac je najlepši deo Ravništarke, s najkvalitetnijim nakitom. U skladu s narodnim bajkama, u ovom dvorcu živi ukleti princ, koji očekuje svoga spasioca (Sl. 9).
(Slika 10)
Snežanin balkon je snežnobela školjka, koja počinje na visini od 3,5 m i spaja se s glavnim kupolom. Dugačak je 5,0 m, širok 3,2 m i visok 4,0 m. Postepeno se svodi i prelazi u kanal dimenzija 40 x 20 cm, dužine 5,0 m. Sa tavanice vise snežnobeli stalaktiti i spuštaju se skoro do poda.
Snežanin balkon je ostatak starije faze, odnosno gornjeg pećinskog sprata. Izgradila ga je pritoka podzemne reke, koja i danas postoji u nižem nivou.
Kanal mlađe faze, koji se nalazi ispod Snežaninog dvorca, dugačak je 11,0 m, s prosečnom širinom većom od 2 m i visokom 2 – 5 m. Na dnu ovog kanala, otkriven je uzani, neprohodni kanal, kojim teče potočić, čija je izdašnost iznosila 0,1 l/sek. To je najveća pritoka podzemnog Ponorca. Nije isključeno da su to vode jedne od ponornica Jovičine vrtače, duboke trogube vrtače, koja se nalazi severno od pećine.
U drugom delu Belog dvorca, između tačaka 16 i 17, nalazi se Šarac (Kraljevića Marka) . Velika figura konja, koja lebdi pod tavanicom, poprečno na kanal, okamenjena u nekom sudbinskom skoku. Glava konja je simetrična, posmatrana bilo s koje strane (Sl. 10).
Po poznatoj legendi, kada je Marko Kraljević prvi put došao u dodir s vatrenim oružjem, pucao je iz neke kubure u dlan i probio ga. Začuđen i razljućen, bacio je oružje i izustio: „Od sada više nema junaka!“ Potom je uzjahao Šarca i nestao u nekoj pećini.
Šarca smo našli, a Marka nema. Verovatno „živi“ u nekoj drugoj pećini, čami u tami i čeka svoj dan i svoje oslobodioce – speleologe.
5. Leopardov kanal zahvata kratak potez Glanog kanala, oko Devičanskog kladenca. Ime je dobio po čudnim šarama na tavanici i zidovima, koje liče na Leopardovo krzno. Šare su od tečne gline, na stenovitoj podlozi, i promenljive su. Nastale su radom kondenzacionih voda, koje ispiraju glinu sa zidova i stvaraju najrazličitije šare.
Na terasi, s leve strane rečnog korita, prisutan je veći broj stalagmita.
Leopardov kanal je dugačak 16,5 m, a zahvata površinu od 101,0 m2.
Devičanski kladenac je najinteresantnija morfološko – hidrografska pojava u Ravništarki. Nalazi se s desne strane rečnog korita. To je bigrena terasa, u obliku džinovske torte, dužine 4,5 m, širine 2,5 m i visine 0,8 m, izrezbarena minijaturnim kadicama. Bigrena terasa formirala se iznad rečnog korita Ponorca, tako da male i srednje vode teku ispod nje. Preko terase razliva se izvorska voda, koja izbija iz jedne uzane pukotine, pod pritiskom, vertikalno, i šišti, rasprskavajući se o stenu iznad sebe. Ostalo treba dočarati. Zbog toga je izvor dobio naziv Devičanski kladenac. Prilikom izgradnje staze, ovoj pojavi biće posvećena posebna pažnja kako ne bi prošla nezapaženo (Sl. 11).
(Slika 11)
6. Crni dvorac je pećinsko proširenje, s desne strane podzemnog Ponorca, koje preko više kaskada silazi prema rečnom koritu. Pripada starijoj generaciji pećinskih kanala, koja je izgrađena kada je Ponorac ponirao u višim ponorima, u nivou novootvorenog izlaza. Ovoj celini priljučen je i deo sadašnjeg, mlađeg pećinskog kanala, u dužini od 26,0 m, što se dužinom starijeg balkona, čija dužina iznosi 17,0 m, čini 43,0 m, a ukupna površina 286,0 m2. Visina dvorane kreće se od 4 – 7 m.
Prema rečnom koritu, Crni dvorac je široko otvoren, a suprotnom pravcu postepeno se sužava i završava zidom od blokova, pomešanih s glinom. Ova struktura ukazuje na neki stariji ponor, pa bi trebalo organizovati prokopavanje, pošto se prethodno utvrdi rastojanje do površine, odnosno odredi mesto starog ponora na površini.
Dvorana je dobila ime po crnim stenama, koje su samo na pojedinim pukotinskim pravcima prošarane inkrustacijama od sige i kalcita. Zbog toga, deluje mistično, pogotovo kada tišinu poremeti šum krila slepog miša. U dekoru ovog dvorca, opet u skladu narodnih bajki, sigurno obitava neka zla veštica, okružena sovama i slepim miševima. Ona je gospodarica Crnog dvorca i ona je bacila „čini“ na Beli dvorac i na njegovog gospodara. Tako je bilo sve dok Ravništarci nisu ušli u Dvorac, sa bakljama, i oterali tu nečastivu silu u najmračniji kutak pećine. Taj trenutak je ovekovečen grupom Ravništarci, koja se nalazi u sredini dvorane, na ploči prečnika 2,0 m i visine 1,8 m. Na ploči se nalazi veći broj malih stalagmita, koji čuvaju uspomenu na julske dane 1980. gidine, kada je pećina ponovo otkrivena i kada je njeno uređenje postalo stvarnost.
Međutim, čeoni zid, s leve strane podzemne reke, koji se vidi iz centra dvorane, prava je čipka u kamenu, vrlo kontrastna – snežno-beli nakit svih vrsta, na crnoj podlozi. To je Ikonostas, koji kao da su 20 godina radili u mermeru najbolji debarski majstori. U dverima stoji Iguman (Sl. 12).
Ispod Ikonostasa, neposredno iznad rečnog korita, javlja se nekoliko salinsko – stalagmitskih oblika, koji su dobili naziv Ptice.
Pešačka staza biće uvedena u Crni dvorac i obilaziće oko bloka na kome su Ravništarci.
(Slkika 12)
7. Izvorski kanal je poslednja celina u okviru rečnog pećinskog kanala. Pruža se od Crnog dvorca do izbora podzemnog Ponorca (Sl. 13). Kanal je dugačak 72,0, a sa jednim balkonom, koji pripada starijem horizontu, 81,0 m, dok je ukupna površina 374,0 m2.
Izvorski kanal postepeno se sužava, a terase i police su sve ređe i uže. Međutim, visina kanala raste i kod t.23 prelazi 15 m, a zatim prema izvoru opada. Zbog ovakvih odlika kanala, pešačka staza će se uglavnom graditi na konzolama.
Nakit je oskudniji i javlja se na tavanici ili na uskim policama – terasama.
Prirodni most nalazi se na 15 m od t.20. Od vode do mosta visina iznosi 3,0 m, most je debeo 0,2 m, a od mosta do tavanice visina iznosi 5,0 m.
(Slika 13)
Glavonje su grupa stalagmita, na polici s desne strane toka, na visini od 1,0 m. Prema njima spuštaju se duge zavese.
Bela kapija je beli ukras na tamnoj podlozi. Nalazi se na polici s leve strane podzemnog toka, nizvodno od t.23.
Između t.23 i 24, s leve strane reke, pruža se bigreni izliv – terasa, dužine 12,0 m i visine 4,0 m. Preko ove terase izlazi se na gornji sprat Ravništarke. To je Selimirov balkon, po Selimiru Stefanoviću, koji se prvi popeo na bigrenu terasu.
Na desnoj strani Glavnog kanala, iznad t.23, na visini od 6,0 m, ulazi se u slepi kanal, dužine 9,0 m, širine 4,5 m i visine 6,0 m, koji pripada starijoj pećinskoj fazi. Zidovi su obloženi belom sigom, a na tavanici su stalaktiti. Pod je glinovit.
Uzvodno od t.25, rečno korito se jako sužava i podilazi pod stenu. Pećinski kanal se završava bigrenim salivom, a voda izvire iz jednog žljeba širine 0,2 m i dubina 1,2 m, od čega je 0,2 m pod vodom.
(Slika 14)
8. Mali beli dvorac zahvata slepi kanal, koji se vezuje za glavni kanal kod t.24. U Dvorac se ulazi preko odseka visokog 2,0 m. Ulaz je pregrađen nizom stalagmita, među kojima se ističe grupa Zbeg, na postolju prečnika 1,0 m, dok su figure visoke do 1 m. (Sl. 14).
Mali dvorac je dugačak 16,5 m, s maksimalnom širinom do 7,0 m, a zahvata površinu od 86,0 m2. Sem na ulazu, visina se kreće oko 2 m, ali u srednjem delu prelazi u odžak visok 5,0 m. U nastavku od t.24 – 1, visina naglo opada i postepeno prelazi u horizontalni procep, koji je usmeren prema podzemnom izvoru Ponorca. Ova dvoranica ne pripada starijem horizontu, već predstavlja izvorišni kanal nešto stariji od savremenog. U niskom delu dvorca nalazi se bigreno jezero, uvek ispunjeno vodom.
9. Dušanove galerije pripadaju starijem, suvom, pećinskom horizontu, na koji se izlazi preko bigrenog saliva, visine 4,0 m, s leve strane reke, kod t.23.
Postoje dve galerije: glavna i sporedna. Ime su dobile po Dušanu Nedeljkoviću, predsedniku Mesne zajednice Ceremošnja, koji je od početka bio duša ideje za istraživanje i uređenje Ravništarke.
Glavna galerija polazi sa bigrene terase, odnosno Selimirovog balkona. U početku je predstavljena uzanim, uzlaznim kanalom, kaskadnim, čija širina iznosi 1 – 2 m, a visina prelazi 12 m. Visinska razlika do t.29 iznosi 6,5 m. U nastavku od t.29 do 34, kanal je blago nagnut prema reci. Njegova prosečna širina iznosi 1,0 m, dok visina oscilira od 4 do 1 m. Kanal je najniži kod t. 33 – oko 1 m. Posle t.34 kanal se lepezasto širi, a tavanica se postepeno približava podu, ostavljajući međuprostor od 5 – 10 cm. Maksimalna širina kanala, na kraju lepeze, prelazi 8 m, ali je teško oceniti zbog niske tavanice. To je zona starog ponora, zatrpana blokovima i glinom. Visinska razlika između rečnog korita kod t.23 i ponorske zone kod t.34, iznosi 14,8 m.
Glavna galerija je siromašna nakitom. Javljaju se bigrene obloge i stalaktiti, a ređe stalagmiti.
Sporedna galerija odvaja se od Glavne galerije kod t.30, u desno. Sličnih je dimenzija do t.32 – 1, a zatim preko kaskada ukupne visine 3,0 m, ulazi se u niski slepi kanal, koji je pregrađen nakitom kod t.30 – 3. Dužina ovog kanala iznosila je 11,5 m. Kroz jednu pukotinu, činilo se da postoji nastavak kanala, pa je odlučeno da se minira.
Kod t.30 – 2 otkrivene su životinjske kosti i to presvučene tankim slojem bigra.
Na kraju slepog kanala minirano je 13.12.1981. godine, ali se tog dana nije mogao videti rezultat, zbog gasova. Minirao je Ljuba Milić, iz Ceremošnje.
Tog dana, ostao sam u Kučevu da uradim Plan pećine, bez kojeg ne bismo mogli preduzeti prokopavanje novog izlaza, pa čak ni prognozirati te mogućnosti. Kada je Plan bio gotov, pokazalo se da se glavni ponor starije pećinske faze nalazi u blizini površinske tačke 14, odnosno podzemne tačke 34. Rastojanje je iznosilo oko 5 – 6 m u horizontali i tako u vertikali.
(Slika 15)
Posle tog saznanja, nisam mogao više ostati u Kučevu, da ne upoznam ekipu sa ovim nalazom i da se dogovorimo o daljim istražnim radovima. Pred pećinu sam stigao kasno po podne. Speleolozi su se iskreno obradovali.
Sutradan, 14. 2., utvrdili smo da je miniranje otvorilo ulaz u kanal dug 23,0 m. To je bio Ljubetov prolaz, po mineru Ljubetu. Otkrivni kanal je uži i niži od glavnog, pa je ocenjeno da nije pogodan za provođenje turističke staze. Međutim, pošto je dolazio blizu kraja glavnog kanala i još bliže površini, odlučeno je da se prvo u njemu minira. Prethodno je uspostavljena veza između kraja sporednog kanala i površine, pomoću toki – voki aparata, a kucanjem je lokalizovana tačka za otkopavanje. U pećini su bili R. Lazarević i B. Paunović, dok su ostali bili na površini. Grupa na površini odmah je počela sa otkopavanjem i u 12,15, kroz procep u steni mogao se provući štap. Pošto je ova veza bila sigurna i bliska, odlučeno je da se minira na kraju glavnog kanala, iza t.34. U 14,00 časova, dok je sneg vejao, ami raspoređeni oko t.14, pretvoreni u oči i uši, odjeknula je potmula eksplozija, zemlja je zadrhtala, a sa drveća, u epicentru, sneg se stresao. Ura! – utvrdili smo glavni izlaz.
S preostalim eksplozivom, minirali smo procep iznad sporednog kanala, da bismo preko njega brže stizali do glavnog kanala, odnosno do t.34, gde ćemo sledećih dana ponovo minirati. Mina je ispaljena u 15,45, a u 16,45 časova otvor je iznosio 10×10 cm. Stena je bila tvrda, a više nismo imali eksploziva, pa je rad prekinut.
Dana 16.2.1981. godine, u 11,45, miniran je sporedni izlaz, spolja, i odmah se otvorio širok šaht. U to vreme R. Lazarević i B. Paunović bili su u pećini i izašli su na novootvoreni izlaz. Bilo je ljubljenja i nazdravljanja prepečenicom, koja se od nekud pojavila. Za takav trenutak moglo se dozvoliti i preći preko pravila da je piće zabranjeno za vreme speleoloških istraživanja (Sl. 15).
Istog dana, u 16,00 časova, minirano je na glavnom pravcu. Zemlja se podigla i stresla. Mesto za otkopavanje je precizno određeno.
Sledećeg dana (17.2.), otpočelo je otkopavanje glavnog pravca, sa površine i u 16,00 časova, veza je uspostavljena. Posle toga, radovi su obustavljeni, dok se ne budu stekli uslovi da se izlaz odmah zatvori – pregradnim zidom sa metalnom kapijom, jer bi u protivnom došlo do jakog strujanja vazduha kroz pećinu, čime bi se ovom osetljivom ekosistemu mogla naneti velika šteta. Iz istog razloga, sporedni izlaz je odmah posle otvaranja ponovo zatvoren, na najužem profilu.
Otkrićem novog izlaza, 17. 2. u 16,00, koji omogućava izgradnju jednosmerne pešačke staze, najidealnije za turističko iskorišćavanje pećine, speleološka istraživanja u pećini Ravništarki su završena.
Glavna Dušanova galerija dugačka je 63,0 m, a sporedna 34,0 m, što zajedno čini 97,0 m. Ukupna površina starijeg pećinskog sistema iznosi 247,0 m2.

KLIMATSKE KARAKTERISTIKE

U toku speleoloških istraživanja, izmereni su temperatura i relativna vlažnost vazduha, kao i temperatura vode i to dva puta (Tablica 3).
(Tablica 3)
Počev od ulaska u pećinu, temperatura postepeno raste i najveću vrednost ima na gornjem spratu. U rečnom kanalu, temperatura vazduha je pod uticajem rečne vode, a u ulaznom delu, koji je široko otvoren, i pod uticajem spoljašnje temperature vazduha. Ta situacija bitno će se promeniti posle zatvaranja ulaza u pećinu.
Spoljašnja kolebanja temperature vazduha jako se ispoljavaju sve do t.15, gde su temperature stabilnije. U blizini izvora temperatura raste, što upućuje na prisustvo bliskih podzemnih šupljina i vazdušnog prostora.
Na terasama, izvan rečnog korita, temperatura je viša za 2,5°, što potvrđuje uticaj hladne rečne vode ne temperaturu u glavnom kanalu, kao i da taj uticaj slabi, idući prema terasama ili prema gornjem spratu.
Relativna vlažnost vazduha u pećini svuda je visoka i kreće se od 98 – 100%. U zimskom periodu, ona je niža od 100% samo na ulaznom potezu i na izvoru. U prvom slučaju, nalazi se pod uticajem spoljašnje klime, a u drugom, unutrašnjih šupljina i bliske tipografske površine.
Veoma su interesantne temperature rečne vode. Trebalo bi očekivati da će se voda zagrejati na putu kroz pećinu. Međutim, nizvodno od podzemnog izvora, temperatura vode iznosila je 4,2°, kao i na ponoru. To govori da je podzemna veza bliska i da su putevi uzani, tako da rečna voda ne trpi promenu. U nastavku toka, voda se verovatno malo zagreje, u srednjem delu pećine, a zatim joj temperatura postepeno opada, tako da je na izlazu iz pećine niža za 1,7º. Ova temperaturna anomalija, posledica je velikog ulaznog otvora i uticaja niske spoljašnje temperature na temperaturu rečne vode. Do rashlađivanja rečne vode dolazi naročito na ulaznom potezu, dugom oko 80 m, gde je rečna voda razlivena po pećinskom dnu, u tankom sloju.
Zatvaranjem ulaza u pećinu (radovi su završeni), postepeno će se ostvariti stabilni mikroklimatski uslovi u pećini.
Ukoliko se ulaz u pećinu ne zatvori do leta, bilo bi korisno izvršiti još jedno merenje temperature, relativne vlažnosti vazduha i temperature vode.

HIDROLOŠKE KARAKTERISTIKE

Ponorac je dvostruka ponornica. Njegova ukupna dužina, do ponora kod Ravništarke, iznosi 2.312,5 m, a površina sliva 1,686 km2 (Sl. 16). Međutim, ukoliko se bojenjem utvrdi da podzemnom Ponorcu pripada sliv Jovine vrtače (jedan ili oba vodotoka), onda se površina Ponorca povećava za 0,29 km2, tj. iznosi 1.979 km2. Pretpostavka je da se vode iz Jovine vrtače javljaju u Belom dvorcu, na izvoru,koji dolazi iz uzanog kanala, s desne strane Ponorca.
Prema merenju, 10. 2. 1981. godine, ponor je primao 80,0 l/sek, dok je iz pećine isticalo 94,0 l/sek. Ovu razliku od 14 l/sek, daju nekoliko evidentiranih izvora, od kojih je najjači u Belom dvorcu, a verovatno i neki nepoznati izvori, koji se javljaju direktno u rečnom koritu, pa ih je teško registrovati.
(Slika 16)
Na izlazu iz pećine, septembra 1980. godine, postavljena je vodomerna letva, da bi se utvrdio vodostaj podzemnog Ponorca u vlažnom periodu. Podatak o vodostaju neophodan je pri projektovanju pešačke staze u pećini. Prema tim opažanjima i prema anketi meštana, maksimalni vodostaj ne prelazi 0,5 m, tj. može biti viši od sadašnjeg za 20 – 30 cm, odnosno proticaj može biti veći za 4 – 5 puta.
Ovakvo malo kolebanje vodostaja, odnosno proticaja, u pećinskoj reci, posledica je postojećeg kapaciteta ponora, jer je ponor zasut nanosom, a primarne šupljine i kanali su malih dimenzija. Ova okolnost je veoma povoljna, jer ukoliko dođu velike vode, one se retenziraju u slepoj dolini, uzvodno od ponora, a zatim postepeno otiču. Taj hidrološki mehanizam bitno olakšava uređenje i iskorišćavanje pećine. U protivnom, na Ponorcu bi se morala izgraditi mala akumulacija, čiji bi zadatak bio da primi visoki vodni talas i tako poštedi pećinu i građevinske objekte u njoj od šteta.
Prema pričanju Sime Brankovića (1903.), iz Ravništa, (čuo je od oca), Ponorac je jednom prilikom dovukao mnogo drvne mase i čitava sena, pa je došlo do začepljivanja ponora i do formiranja jezera, čiji je nivo rastao sve dok nije dospeo u visinu gornjeg pećinskog horizonta. Visina vode kod ponora iznosila je oko 10 m. To se desilo pre oko 90 godina. U to vreme, ulaz u gornji sprat imao je takve dimenzije da su „mogla ući kola sa senom“.
I danas se velike vode ujezeravaju ispred ponora, posle velokih kiša i topljenja snega, ali nisu dostizale takvu visinu. Na primer, pre desetak godina, voda je odnela građu Dragana Simeunovića i donela je nad ponor, gde se građa vrtela, u usisnom levku. Još češće, Ponorac ponese plastove sena sa dna slepe doline i uvuče ih u ponorske kanale, što je najčešći uzrok začepljavanja ponora.
S obzirom da je ponor začepljen različitim materijalom i da su odvodni kanali tesni, voda u pećinu unosi samo sitne frakcije nanosa, kao što su glina, pesak, lišće i drugi sitni organski otpaci.
Prema pričanju, nekada je kod ponora radila vodenica. Voda je dovođena vadom, a potom je oticala u ponor. U narodu je živelo verovanje da je kod vodenice zakopano veliko blago. Pamti se da su dolazili neki ljudi iz sela Melnice i da su otkopavali.

MORFOGENETSKA ANALIZA

Postanak i evolucija speleološkog sistema Ravništarke su relativno jednostavni i ne stvaraju nikakve teškoće i alternative.
1. Ponorac je dugo tekao kao površinski tok i ulivao se u Teferič, kao i danas. Ta faza je odražena terasama u dolini Ponorca i presedlinom – očuvanim delom dna stare rečne doline – na prečagi iznad ponora, tj. između ponora i izvora Ponorca.
2. Kada je Ponorac dostigao nivo presedline – prečage (446,0 m), pojavili su se ponori s desne strane, koji su gutali deo rečne vode. U početku je veći deo Ponorca tekao površinski, a manji podzemno, ali se vremenom taj odnos menjao u korist podzemnog oticanja. Najzad, došao je i taj trenutak, kada su podzemno počele da otiču i velike vode, a prečaga je ostala kao fosilno rečno dno – svedok prethodnog stanja.
U početnoj fazi izgradnje starijeg sistema pećinskih kanala, Ponorac je brzo kaskadno silazio, dok nije došao u nivo terase, u pećini, visoke 1,5 do 2,0 m, koja se zapaža na stranama glavnog kanala i to počev od zone sadašnjeg izvora (t.23 i 24). Ovo pokazuje da je suma erozije u slivu Ponorca znatno zaostajala u odnosu na sumu erozije ostvarenu nizvodno od krečnjačke grede u kojoj je pećina (sliv Teferiča i Kučajne). Da je u vreme poniranja Ponorca, uzdužni profil Teferiča bio viši, podzemni Ponorac izgradio bi poseban pećinski kanal na čitavoj dužini. S druge strane, zaostajanje erozije u slivu Ponorca, posledica je relativno slabijeg toka, otporne podloge na koju je naišao i stalnog naplavljivanja ponorske zone. Takav odnos sila i otpora odrazio se na morfologiju doline, u širenju dolinskog dna i bočne erozije u slivu.
3. Postepenim spuštanjem uzdužnog profila Ponorca, voda je otkrila nove ponore, na kontaktu andezitsko – dacitske serije i krečnjaka. Prošlo je mnogo vremena, dok ti ponori nisu bili u stanju da prime sve vode Ponorca, mada se i danas može desiti da voda prelije u pećinske kanale gornjeg sprata. Od novih ponora do pećinskog izvora voda je savladala visinu od 10,34 m, a zatim je nastavila teći pećinskim kanalom, koji je uglavnom izgrađen u prethodnoj fazi. Prema tome, došlo je samo do manjeg vertikalnog spuštanja ponora, u ponorskoj zoni, a zatim do uklapanja u stariji sistem, tako da nizvodno od sadašnjeg pećinskog izvora postoji jedinstven pećinski kanal, koji je voda u kontinuitetu gradila u toku obe genetske faze evolucije hidrološkog i speleološkog sistema Ravništarke.
U prvoj fazi, visinska razlika između ponora i pećinskog izvora iznosila je 22,45 m, a između ponora i izlaza iz pećine 30,35 m, odnosno prosečan uzdužni pad iznosio je 64,4‰ (dužina toka 471,0 m). U drugoj fazi, razlika između ponora i izvora iznosi 10,34 m a između ponora i izlaza iz pećine 14,74 m, što znači da sadašnji pad uzdužnog profila iznosi 29,4 ‰ (dužina toka 501,0 m).
Pad uzdužnog profila Ponorca, uzvodno od ponora, iznosi 51,9‰ (dužina toka 2.312,0 m), a od izlaza iz pećine do ušća u Terferič 183% (dužina 275,0 m).
4. Izgradnja pećinskog nakita vezana je uglavnom za drugu fazu, kada su ostvareni dovoljni gabariti pećinskih kanala, izvan domašaja visokih rečnih voda. Iz istog razloga, pećinskih kanala, izvan domašaja visokih rečnih voda. Iz istog razloga, pećinski nakit (zidni, tavanični i podni), viši je od nivoa vode za oko 1,5 m. Izuzetak čine bigrene naslage-terase, formirane na ušćima bočnih pritoka, kao što su kod Rudonjinog vira, Devičanskog kladenca i dr.
5. U starijim pećinskim kanalima, otkrivene su životinjske kosti, pod kalcitnom oblogom. Verovatno se radi o fauni ledenog doba, koja je živela pre više desetina hiljada godina. Ovi nalazi pokazuju da je u to vreme već bila završena izgradnja kanala starijeg pećinskog horizonta i da je bila u toku izgradnja sadašnjeg kanalskog sistema.

TURISTIČKE KARAKTERISTIKE

Ukupna dužina pećine Ravništarke iznosi 589,0 m, površina 2.908,0 m2, a zapremina oko 20.000 m3. Ukupna dužina turističke staze u pećini iznosi 535,0 m, a sa dolaznom i povratnom površinskom stazom 765,0 m.
Prethodno su razmotrene dve varijante za turističko iskorišćavanje Raništarke: dvosmerna staza, s jednim ulazom, i jednosmerna staza, s posebnim ulazom i izlazom. Pošto je u toku istražnih radova otkriven i delimično otvoren novi izlaz, automatski je otpala varijanta sa dvosmernom stazom. Na taj način, već u fazi projektovanja, otpale su sve dileme oko koncepcije uređenja pećine za turističke posete.
Posetioci će dolaziti autobusima na kružni parking, oko Mićine vrtače, a zatim pred biletarnicu i restoran. Posle kupovine ulaznica i restoranskih usluga, posetioci kreću površinskom betonskom stazom – stepeništem do ulaza u pećinu. Ispod pećinske nedstrešnice, na ulazu, dobiće sve bitne informacije. Zavisno od veličine grupe, vodiči će im usput ukazati na glavne skupine i eksponate pećinskog nakita. Zadržavanje i iscrpnija obaveštenja predviđena su na tri mesta: u proširenju kod amblema pećine (Lepa Ravništarka), u Belom i Crnom dvorcu. Sem toga, ako se utvrdi da je voda Devičanskog kladenca dobra za piće, moći će da piju direktno iz šištećeg mlaza.
Posetioci će se kretati betonskom stazom, koja na 23 mesta premošćava podzemnu reku. Dužina mostova se kreće od 3 – 4 m, ali postoje i dva veća mosta, uzdužna, na konzolama, čija dužina iznosi do 15 m.
Drugi most na konzolama izlazi na gornji sprat, a zatim se ide betonskom stazom do izlaza. Iznad izlaza biće podignuta zgrada manjih dimenzija, iz koje će se izlaziti na površinu. Njena namena je da spreči strujanje vazduha kroz pećinu, radi očuvanja postojeće mikroklime. Ukoliko pri ovom sistemu zatvaranje pećine dođe do izvesnog strujanja vazduha, biće postavljena metalna kapija, kod t.30.
Od izlaza do parkinga vodi betonska pešačka staza; oko izlaza i duž staze biće postavljene klupe za odmor. Sem toga, s južne strane staze biće zasađen red lipa, da bi bila hladovina u letnjem periodu. Po dolasku na parking, posetioci mogu nastaviti putovanje ili svratiti u restoran.
Pošto Ravništarka ima kružnu, jednosmernu stazu, posetioci bi mogli ulaziti bez ograničavanja, a praktično svakog sata ili 30 minuta, zavisno od broja posetilaca.
Pećina će biti savremeno osvetljena i to sa umerenotoplim i hladnim rasvetnim telima, koja će biti raspoređena u tri sektora – strujna kola. Instalisana snaga iznosiće oko 8 kW.
Ravništarka će imati stalne vodiče, ugostiteljske usluge u privatnom vlasništvu i odgovarajući propagandni materijal: monografija, razglednice, značke i dr.
Da bi se obezbedila sredstva za uređenje pećine, bila je štampana trajna ulaznica – zahvalnica (1991.) i prikupljena izvesna sredstva, ali ih je inflacija obezvredila. Cena ulaznice iznosila je 100,00 dinara.

ZAKLjUČAK

Speleološka istraživanja pokazala su da je Ravništarka veoma značajna pećina, u rangu nekih već uređenih pećina u Srbiji: Ceremošnja, Lazareva pećina kod Zlota, Resavska pećina, Mermerna pećina na Kosovu. Njene specifičnosti su: bogatstvo u nakitu, posebno tavaničnom i zidnom i podzemna reka, preko koje turistička staza prelazi 23 puta. Prema tome, i speleološki i ekonomski razlozi opravdavaju uređenje i otvaranje Ravništarke za turističke posete. Tome treba dodati i činjenicu da su već obezbeđeni i glavni infrastrukturni elementi: asvaltni put, dalekovod sa trafostanicom, vodovod. Ostao je manji deo radova: pešačka staza i rasveta.
Uređenje nove pećine u blizini već uređene pećine Ceremošnje, ne treba da zabrinjava, jer one nisu konkurenti, već bogatstvo sadržaja speleološkog turizma u okolini Kučeva. Obe pećine bi mogle da rade pod zajedničkim imenom „Homoljske pećine“. U vezi s tim, potrebno je dograditi putnu mrežu – prsten, koji bi dvosmerno povezivao obe pećine. Prva deonica tog prstena, od Kučeva do Ceremošnje, završena je 1980. godine, a druga, od tog puta do Ravništarke, 1990. godine. Treća deonica polazila bi od pećine Ceremošnje, pa preko Arsinog grada i Štubelja (940 m – najviši vrh Homoljskih planina), spajala bi se sa asvaltnim putem koji je dospeo do pećine Ravništarke. Grubi, zemljani radovi na toj deonici već su izvedeni, tako da se mogu kretati terenska vozila.
(Slika 17)
Ovako zamišljen put (i dobrim delom već izveden), imao bi ogroman značaj za privredni razvoj ovog kraja (šumarstvo, rudarstvo, stočarstvo i dr.), a sem tog bio bi prava turistička atrakcija, čiju okosnicu čine dve uređene pećine i visoki grebeni Homoljskih planina.

BISINA PEĆINA

Bisina pećina nalazi se u izvorištu Ponorca, na jednoj levoj pritoci, čiji je proticaj upola manji nego kod glavnog toka. Ime je dobila po vlasniku imanja, čiji je nadimak Bisa (Sl. 17).
Ulaz u pećinu širok je 7,1 m, a visok 1,0 m. ispred ulaza nagomilan je rečni i siparski materijal.
Od ulaza, profil se širi i diže do tačke 2, a onda se račva u uzani suvi kanal i rečni kanal, koji se ponovo spajaju kod t.3. od t.3 kanal je prohodan 12,0 m, a zatim prelazi u nizak kanal, dužine 15,0 m, koji je ispunjen vodom. Preko leta, kada podzemni potok presuši, možda bi se moglo proći tim potezom.
Ukupna dužina Bisine pećine iznosi 53,0 m, od čega na prohodni deo otpada 38,0 m.
Pećina je siromašna nakitom, izuzev kod t.2, gde ima saliva i stalaktita.

JOVINA VRTAČA

Jovina vrtača nalazi se severoistočno od ponora Ponorca. To je velika, duboka vrtača, prečnika oko 250 – 300 m, čije je dno raščlanjeno s tri sekundarne vrtače. U dvema dubljim vrtačama poniru potočići, čija se voda (bar iz jedne) verovatno javlja u pećini, u Belom dvorcu. Dno dublje vrtače više je od ponora Ponorca za 7,16 m, a pliće vrtače za 13,66 m. (Sl. 18).
(Slika 18)
Trebalo bi bojenjem proveriti pretpostavku o podzemnoj vezi ponora u Jovinoj vrtači i izvora u pećini Ravništarka.