P R E D G O V O R

Kučevo je mala varoš (oko 6.000 stanovnika), ali sa specifičnim šarmom, sa dušom. Smeštena je na kraju Zviške kotline, tamo gde se ona postepeno sužava i prelazi u Kaonsku klisuru Peka, dugačku oko 2,5 km, na čijem se početku, s desne strane, nalazi redak spomenik prirode – Kučevska potajnica.
Kučevo je administrativni, kulturni i privredni centar šireg područja; sa bogatim poljoprivrednim zaleđem, prostranim šumama i pašnjacima; sa još očuvanim zanatstvom; sa neugaslim narodnim običajima i tradicijom; sa autentičnom folklornom smotrom „Homoljski motivi“ – najizvornijom od svih sličnih manifestacija; sa turističkim sadržajima i perspektivama, ispred kojih je samo đerdapsko područje. To je varoš gde život još teče bez žurbe i histerije, kao u prošlom veku; gde se zna da se zasedne na osvane, gde uvek ima vremena, ali, kad treba, zna i za juriše i podvige. Varoš i okolina, koji ljubomorno čuvaju i neguju izvorne narodne običaje i verovanja, a istovremeno razvijaju jednu od najnaprednijih i najatraktivnijih privrednih grana – turizam.
Kada se to sve zna, onda ne izgleda neobično što će Kučevo biti prvo koje će turizmu darivati jednu izuzetno retku hidrološku pojavu – potajnicu, izvor koji povremeno daje vodu, a povremeno presušuje, u intervalima od 30 minuta do više sati. To će biti prvi objekat te vrste u našoj zemlji, koji je uređen za turističke posete.
Na taj način, sa dve pećine – Ceremošljom i Ravništarkom i sada Potajnicom, zaokružen je izbor prirodnih retkosti, koje čine turističku ponudu kakvom ne raspolaže nijedan grad u Srbiji. Pritom, Potajnica ima jednu veliku prednost u odnosu na pećine – lokaciju prednost – jer se nalazi pored magistralnog puta, pa će privući i putnike u tranzitu, a ne samo programirane ekskurzije.
Monografija o Kučevskoj potajnici, koju je napisao naš poznati istraživač krasa i kraških pojava – dr Radenko Lazarević – predstavlja dokumentovano štivo o ovoj retkoj pojavi, a svakom posetiocu trajnu uspomenu.

ODBOR ZA UREĐENjE POTAJNICE

K U Č E V S K A P O T A J N I C A

UVOD

Potajnice su specifična vrsta kraških izvora, kod kojih se smenjuju intervali isticanja vode sa intervalima presušivanja, pa otuda „potajnice“ ili u stručnoj literaturi intermitentni izvori. Isticanje vode, odnosno prekid i mirovanje, traju od nekoliko minuta do više časova. U sušnijem delu godine, prekidi su duži, pa može doći i do presušivanja izvora, dok su u vlažnijem periodu kraći, pa može doći do stalnog isticanja vode.
Ova vrsta izvora predstavlja veliku prirodnu retkost i u svetu i u našoj zemlji. Po D. Gavriloviću (1), „Izvan naše zemlje registrovano je svega oko 30 izvora ove vrste“, u Jugoslaviji oko 10 (pravih potajnica); od toga broja 4 su u Srbiji: Kučevska potajnica, Homoljska potajnica (Laznica), Kojin izvor u klisuri Malog Rzava i Promuklica u okolini Tutina.
Pojava potajnice uslovljena je postojanjem određenog proširenja – rezervoara u krečnjačkoj masi, koji je s površinom spojen složenim sifonskim kanalom – uzlaznim i silaznim (2,3). Kada nivo vode, koja dotiče iz pukotinskog i kanalskog sistema, ispuni rezervoar i uzlazni kanal (po principu spojnih sudova), voda se prelije u izlazni kanal i poteče na izvoru. Tada počinje pražnjenje rezervoara, po principu krive natege, pošto je u oba kanala nastao vakum. Isticanje vode trajaće sve dok nivo vode u rezervoaru ne padne ispod ulaza u uzlazni kanal. U tom trenutku, u uzlazni kanal prodire vazduh, vakum se gubi i isticanje vode prestaje, odnosno izvor presuši. Posle toga, postupak se obnavlja (Sl 1).
(slika 1)

POLOŽAJ I OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Kučevska ili Zviška potajnica nalazi se s desne strane Peka, na početku Kaonske klisure, ili po rečima našeg poznatog geografa V. Karića (4), „odmah ispod varošice Kučevo onde, gde se kučevska karlica stegla u klisuru“. Od magistralnog puta Beograd – Kučevo udaljena je manje od 100 m.
Od svih naših poznatih potajnica, Kučevska potajnica ima najpovoljniji položaj, pa s tim u vezi i realne uslove za uključivanje u turističke programe.
Glavni izvor nalazi se u podnožju strme krečnjačke padine – desne dolinske strane Peka. Ima oblik levka, čiji otvor ima dimenzije 1,15 h 1,0 m i dubinu od 1,10 m. U ovom levku voda se povremeno izdiže ili spušta, ali ne ističe. Međutim, na desnoj obali Peka, na rastojanju od 90,0 m i visinskom razlikom od 11,72 m (160,72 – 149,00), nalazi se drugi, sekundarni izvor, iz kojeg voda izbija kada se levak gornjeg izvora napuni vodom.
Kod okolnog stanovništva, potajnica je uvek bila prisutna i to u ekonomskoj i duhovnoj sferi, tj. kao zdrava voda za piće, ali i kao „lekovita voda“, koja leči očne bolesti, pomaže nerotkinjama i dr. Mada je u prošlosti potajnica bila čvrsto povezana sa okolnim stanovništvom, pa pojedinih dana i masovnije posećivana (o praznicima, naročito na Mladu nedelju), posle izgradnje pruge Požarevac – Kučevo (1938.), bila je odvojena od putne mreže. Još veću, gotovo potpunu izolaciju, doživela je posle izgradnje Krečane (1946.) i kada je počelo korišćenje vode iz potajnice za društveni restoran, kao i za druge potrebe. Tom prilikom, da bi se obezbedila sanitarna zaštita, izvor je zazidan malom betonskom građevinom, sa metalnim vratima (Sl. 2). Pre toga, duboko u izvor, u njegov sifonski deo u kojem se uzvek zadržava voda, postavljeno je plastično crevo, tako da je voda, po principu krive natege, stalno tekla prema česmama u restoranu. Usled toga, izdizanje i splašnjavanje vode u izvorskom levku, nije više bilo karakteristično, dok je izvor pored Peka presušio.
(Slika 2)

DOSADAŠNjA ISTRAŽIVANjA

Kučevska potajnica je odavno prisutna u stručnoj literaturi, pa ipak, iz napred navedenih razloga, još uvek neproučena, pa se čak verovalo da je uništena.
Prvi pomen Kučevske potajnice potiče od barona Herdera (5), koji je zabeležio da krajem leta 1835. godine (29.8.) izvor nije davao vodu više od mesec dana, ali se na dnu rezervoara održavao nepromenjen nivo vode. Zimi radi neprekidno i ne mrzne se nikad. Dalje ističe da je poznata „zbog čudnovatog šuma koji se u njoj čuje i zbog izdizanja i spuštanja nivoa vode.“
M. B. Milićević, autor poznate monografije „Kneževina Srbija“ (6), daje izvesne podatke o potajnici, ali J. Cvijić (7) sumnja da je video izvor, a „ako je video, nije sačekao pojavu i njegove pratioce“. To se vidi iz sledećeg citata: „Pričaju da se ona po 5, 6 ili 10 puta na dan napuni vodom, pa se opet sama isprazni, voda sama ponire nekud u kamenje i kad to biva onda se čuje neka lupa, kao da udara doboš, kao da lupa kamenje ili da duva vetar“ (6).
V. Karić (4), u svom čuvenom delu „Srbija“, ostavio je kompletan opis potajnice, kao rezultat direktnog osmatranja. „Ovaj je izvor znatan po tome što ima dva otvora, jedan u steni, u sasvim malenom grotlu, a drugi ispod druma za dvajestinu metara niži, na jednoj, prema obližnjem Peku, blago nagnutoj, šljunkovitoj i nešto travom obrasloj padinici. Gornji se izvor puni vodom, ali ona ne otiče njime, nego onim donjim. Punjenje pak biva neki put za sahat, a kad je sušno vreme, onda i kroz nekoliko sahata, i kad se napuni do izvesne visine, onda iz gornjeg izvora sva voda ističe za dva tri minuta podzemnim putem, kroz onaj donji izvor ispod druma. Punjenje biva nečujno, ali je oticanje praćeno jakim klokotanjem i šumom i traje samo 2-3 minuta. Potajnica je zbog ove neobične pojave i dobila takvo ime i u okolini izašla na glas kao neka čudotvorna lekovita voda; i doista oko nje se narod u izvesne dane skuplja da traži leka svojim boljkama“.
J. Cvijić, veliko i nezaobilazno ime naše nauke, istraživao je Kučevsku potajnicu u dva maha: 22. jula 1889. (7) i 18. jula 1894. godine (8) i ostavio nam je u nasleđe dragocene podatke: opis lokaliteta, način rada potajnice i prvi hidraulički eksperiment. Da bi se i ovom prilikom istakla vrednost J. Cvijića, kao naučnika i istraživača, njegovi rezultati biće prikazani u nešto širim izvodima.
„Kad se od Kučeva pođe nepun kilometar putem, koji vodi u Mišljenovac i Gradište i koji ide desnom stranom Peka, kratka korutina kučevska stegne se u Klisuricu“ (Kaonska klisura). „Nju grade s leva Jelenska stena, a s desne Čuka. Klisurica je dugačka oko 2,5 km. Visovi, koji su pritesnili Pek s desne i leve strane, sastoje se iz krečnjaka. Zupci i čukare strče svuda po ovom zemljištu i njihove litice spuštaju se okomito u Pek“ (7).
„Iza Čuke, kad zaminemo u klisuru posle puta od 400 m, diže se Žuti krš. On je od Čuke rastavljen potokom Sastavcima. Na padini njegovoj, Peku okrenutoj, vidi se grotlo potajnice (Sl. 3). Ispod istog krša nalazi se još jedna pećinica, Stara potajnica, po obliku slična Potajnici. Ona je sasvim plitka, nema u njoj vode, niti ikada radi. Pričaju da je nekada radila mnogo bolje no današnja (pre oko 70 godina, prema listu „Borac“) i da su na njoj mogla mleti dva vitla vodenička“.
Ovaj opis pokazuje da je izgradnjom puta, pruge i krečane, lokalitet pretrpeo velike promene i da je tom prilikom oštećena pećinica Stara potajnica, a sadašnja potajnica zaklonjena trupom pruge i zgradama krečane i na kraju zazidana. Sem toga, otkriva da je postojalo dve hidrografske faze u evoluciji Kučevske potajnice; starija (Stara potajnica), iz koje je voda izvirala još početkom 19. veka i raspolagala znatno većom količinom vode (okretala dva vodenička vitla) i mlađa, sadašnja faza, koje je znatno siromašnija vodom. Vodenica i bogatstvo vodom upućuju na zaključak da je Stara potajnica bila znatno stalniji izvor od sadašnjeg izvora – potajnice. Možda je prozorac, koji se nalzi levo od sadašnje potajnice, ostatak Stare potajnice. To nije moguće proveriti, jer svedoka više nema, a nema ni predanja, jer je Potajnica dugo vremena bila izolovana od okolnog stanovništva.
Po J. Cvijiću (7), Žuti krš je sastavljen od „malo laporovitog, žućkasto-sivog, jedrog krečnjaka“, ispresecanog pukotinskim sistemima. Iznad Stare potajnice odredio je da se slojevi pružaju isi-zjz, a da padaju prema jji.
Ispod jedne velike pukotine nalazi se pećina koničnog oblika, tj. vidljivi rezervoar potajnice. Ova šupljina skreće u desno, sužava se i prelazi u kanal. Sa tavanice vise četiri stalaktita, koje meštani zovu „kravlje vime“.
Konstatujući da oko potajnice nigde nema bigra, J. Cvijić (7) zaključuje da je to „jasan dokaz o slaboj rastvorljivosti krečnjaka u kojem je potajnica i razlog stalnosti njenog mehanizma“.
J. Cvijić (7) je ostavio veoma pouzdan opis rada potajnice, s posebnom pažnjom na akustične pojave. Zavisno od godišnjeg doba, potajnica se puni 5 -10 -20 puta na dan, ali do jednog konstantnog nivoa. „Pastiri umeju odmah da pokažu tu granicu“. Posle toga, „voda počne splašnjavati i odilaziti“, gotovo neprimetno, „na onu stranu, gde je produžen rezervoar. Pošto voda splasne za nekoliko cm, začuje se vrlo jako i glasno klokotanje, kao kad više testija širokog grlića, a punih vode, izvrnemo i držimo uspravno. To se klokotanje čuje iz onog pobočnog dela, u koji je potajnica proširena. Ono je vrlo kratkog trajanja; traje 2 – 4 sekunda, ali je jasno i od jednog glasa. Iza ovoga, voda uzme opet odsecati, pa kad se rezervoar potpuno isprazni, nastaje drugo klokotanje, u kojem kao da se razaznaju dva glasa, pa zatim potmuli šum i žuborenje za koje je jasno da se zbijaju na većoj daljini od vidljivog rezervoara. Od ona dva klokotanja, jedno je kao i prvo, samo potmulije, a drugo je mnogo jače“. Traje 1 – 2 minuta „i mnogo je jače i impozantnije i čini svojim potmulim klokotanjem, pa onda hukom i žuborenjem, najveći utisak na posmatrača“. „Za vreme ovog drugog klokotanja i šuma, voda počne izbijati u ključevima, na izvoru udaljenom oko 20 m, a zatim otiče plitkom jaružicom u Pek. Prema proceni, na tom izvoru ističe 3 – 4 puta više vode nego što je ima u rezervoaru. To bi značilo da izvor prima vodu i preko nekih drugih kanala. Međutim, i te bi veze morale raditi po principu krive natege i sinhronično sa sadašnjom potajnicom, jer voda iz izvora ističe samo kada radi potajnica“.
Nemirnom i intuitivnom duhu, kakav je bio J. Cvijić, nije bilo dovoljno što je pravilno objasnio pojavu potajnice – „na osnovu principa komunikacionih sudova i dvokrake natege“ – već je to i eksperimentalno dokazao. Bio je to sigurno prvi egzaktni eksperiment iz oblasti hidrologije i hidraulike u našo mladoj nauci. Zaslužuje da se navede. „Uzeo sam jednu kantu, koja je pri dnu imala otvor, u koji je bila utvrđena cev od kaučuka. Cev se dizala i gradila okuku, koja je stajala na polovini visine kantine. Ta je cev, dakle, predstavljala dvokraki nateg. Sipao sam vode dokle nije prešla voda u kanti visinu okuke kaučučne cevi. Odmah po tom otpočne voda isticati kroz cev širimice i isprazni se kanta sa svim. Ovo je jasno po principu dvokrakog natega. Pri ovom eksperimentu nije bilo klokotanja, jer je voda isterala pred sobom vazduh iz kaučučne cevi bez ikakvog drugog otpora. Ali kad sam drugi slobodan kraj cevi od kaučuka potopio u vodu druge kante, koju sam stavio niže od prve, onda su počeli izbijati mehurići vazduha u drugoj kanti, čim se voda penjala uporedo u prvoj kanti i onom kraku cevi do nje. Kad je voda prešla okuku, onda vazduh uze u klobucima da izbija u drugoj kanti i začu se klokotanje. Ono je vrlo malo trajalo, dok je voda samo izjurila vazduh iz cevi, pa onda poče mirno isticati i, pre no što se isprazni prva kanta, desi se i ova pojava. U onom otvoru u kanti, u koji je uglavljena kaučučna cev, poče jako i debelog glasa klokotanje, a malo za tim i onda gde kaučučna cev ulazi u drugu kantu i gde je s početka bilo klokotanja, uze opet vazduh istiskati u klobucima i poče klokotanje kao i prvi put. Ova dva klokotanja trajaše neko vreme uporedo, pa presekoše. Klokotanje u drugoj kanti, zbog veće količine vode, koja je sad nad kaučučnom cevi, potmulije je od prvog klokotanja u toj istoj kanti“.
Na osnovu ovog eksperimenta, J. Cvijić je zaključio da u krečnjačkoj unutrašnjosti postoje dva rezervoara: rezervoar koji se vidi i neki hipotetični rezervoar nizvodno od njega (Sl. 4).
(slika 4)
Prilikom drugog obilaska Kučevske potajnice (18.7.1894.), J. Cvijić je dopunio ranija opažanja i posebnu pažnju posvetio režimu rada potajnice. Utvrdio je da je otvor okapine širok 0,90 m, a visok 0,60 m. Iza otvora nastaje silazni kanal, dugačak 1,5 m, koji se postepeno sužava i ima oblik kupe. Ova šupljina povija u desno i prelazi u sasvim tesan kanal. Zidovi okapine vlažni su do visine od 0,50 do 0,60 m. „To je pomenuta stalna visina, do koje se (šupljina) puni vodom“ (8).
Izvor desne strane Peka, udaljen je od okapine 70 m, aniži je za 12m. Ne pominje se da li je bio iznad ili ispod puta, ali po B. Kariću (4), izvor je bio ispod puta. „Vrelo…ima oblik vrtače, sa čijeg dna i strana voda periodično potiče i, tekući kroz plitku kratku jarugu, utiče u Pek“ (8).
Kao što je već navedeno, J. Cvijić je ocenio da iz donjeg izvora ističe 3 – 4 puta više vode nego što se skupi u okapini (gornji izvor). To bi bio dokaz da donji izvor dobija vodu i preko drugih pukotinskih sistema. Ali, opet po principu krive natege! Oba sistema rade sinhronizovano, jer se donji izvor aktivira, tek kada se napuni okapina gornjeg izvora.
Temperatura vode u okapini (gornji izvor) iznosila je 13,5°, a u donjem izvoru 11,0°S (8).
Posle Cvijićevih pionirskih istraživanja krajem prošlog veka, Kučevska potajnica je pala u zaborav. Jedino je pominjana po udžbenicima, kao velika prirodna retkost, uz konstataciju da je uništena. Na takvu ocenu sigurno je uticala zabrana pristupa, jer se potajnica našla u krugu krečane, a takođe i kaptažni objekat kojim je bila zatvorena. Verovatno iz tih razloga, J. Marković (1963.) kaže: „Zviška potajnica kod Kučeva je uništena“, a D. Gavrilović (1967.) da je radovima u kamenolomu „poremećen intermitentni karakter Potajnice, tako da ona sada predstavlja običan izvor, čija se voda koristi za radničku kantinu“; D. Dukić (1984.) ne ubraja Kučevsku potajnicu u spisak postojećih potajnica u Jugoslaviji.
R. Lazarević (1987.), u saradnji sa Dragoslavom Lukićem i Milosavom Racićem (direktor i zamenik RO „Partizan“ – Kučevo), proverio je rad Potajnice i utvrdio da njen mehanizam nije poremećen ni oštećen, već je neutralisan, korišćenjem vode za lokalni vodovod. Tom prilikom (18.7.), bilo je dovoljno da se zatvori odvod vode iz Potajnice, preko cevi, pa da se prati izdizanje i splašnjavanje vode u okapini. Takođe je utvrđeno da je nestao izvor u blizini Peka, zbog stalnog oticanja vode iz okapine u vodovodnu mrežu. Danas niko ne može pouzdano da pokaže gde je bio taj „nastupni izvor“ – potajnica, jer je lokalitet pretrpeo velike promene, prvenstveno zbog nasipanja pojasa između puta i Peka – šljakom i jalovinom iz krečane. Taj pojas već je širi od 10 m i koristi se kao parking, namenjen posetiocima Potajnice.
To je još ubedljivije pokazano 5.4. 1990. godine, kada sam snimio više ciklusa izdizanja i splašnjavanja vodnog ogledala u levku Potajnice, što je izloženo u sledećem poglavlju.

MEHANIZAM I REŽIM RADA

Da bi se sagledao mehanizam Kučevske potajnice, neophodna su dopunska sistematska istraživanja, koja bi obuhvatila osmatranje vodostaja, proticaja i akustičnih pojava. Međutim, do 1988. godine to nije bilo moguće ostvariti, jer je vodu Potajnice koristila Industrija kreča, a posle toga, vodu je i dalje koristilo nekoliko domaćinstava s leve strane Peka. To je ometalo bilo kakva sistematska istraživanja. Jedino je ostalo da se mehanizam potajnice proverava periodično.
Prema tome, sticajem okolnosti, sadašnje poznavanje Kučevske potajnice uglavnom počiva na rezultatima J. Cvijića, s kraja prošlog veka. Na osnovu tih rezultata, kao i ličnih opažanja, moguće je istaći sledeće.
1. U unutrašnjosti Žutog krša postoji podzemni rezervoar značajnog kapaciteta, čiji je jedan deo otvoren u potkapini. Prema Cvijićevoj oceni, pre sto godina, na „nastupnom izvoru“ pored Peka, isticalo je 3 – 4 puta više vode nego što se skupljalo u levku gornjeg izvora, tj. u vidljivom delu podzemnog rezervoara. Ta količina vode bila je još veća pre oko 170 godina, u vreme kada je radila Stara potajnica, koja je okretala dva vodenička vitla.
Na osnovu eksperimenta sa dve kante i klokotanjem vode, J. Cvijić (7) je pretpostavio da postoji još jedan podzemni rezervoar, koji se nalazi nizvodno od prvog. Pošto klokotanje vode može biti posledica i nekih drugih uzroka (suženja, proširenja, bočnih kanala i dr.), taj drugi rezervoar i dalje ostaje hipotetičan, kako ga je Cvijić i nazvao (Sl. 4). Prema tome, ostaje da se Kučevska potajnica objašnjava na klasičan način, kao podzemni rezervoar, koji je preko krive natege spojen sa izvorom na desnoj obali Peka (Sl. 1).
2. U prirodnom režimu, u Cvijićevo vreme, podzemni rezervoar postepeno se punio vodom iz kraškog zaleđa. Istovremeno, voda je ulazila u uzlazni kanal krive natege, koji počinje pri dnu vidljivog kraškog levka. Kada voda, u toku izdizanja, pređe vrh uzlaznog dela sifona, ona potekne prema izvoru s desne strane Peka. Daljim izdizanjem nivoa, voda ispunjava čitavu sifonsku cev, isteruje vazduh i tada počinje splašnjavanje nivoa vode u levku potkapine, sve dok vazduh ne prodre u uzlazni kanal, pri dnu levka. Posle toga, proces se obnavlja.
Ovakvim mehanizmom može se objasniti Cvijićeva konstatacija da se gotovo istovremeno sa početkom splašnjavanja vode u potkapini, pojavljivala voda na izvoru pored Peka. Kada voda ne bi tekla prema izvoru pre početka splašnjavanja, to bi bilo nemoguće, s obzirom da je podzemni put dug 90,0 m, u pravoj liniji. Kasnije, sa splašnjavanjem nivoa vode u levku potkapine, pojačava se količina vode na izvoru pored Peka. Takođe je razumljivo da voda iz izvora pored Peka ističe još 6 minuta, posle povlačenja vode u gornjem izvoru na minimalni nivo, jer je toliko vremena potrebno da voda pređe put od gornjeg do donjeg izvora. Pritom, količina vode postepeno se smanjuje. Drugim rečima, ako se voda na donjem izvoru pojavljivala istovremeno sa početkom splašnjavanja nivoa vode u gornjem izvoru, ona je morala da počne da se preliva preko vrha sifona 5 – 10 minuta ranije.
Prema Cvijićevoj proceni, u levku Potajnice ostaje oko 8 do 10 litara vode. To je vidljivi deo statičkih rezervi u podzemnom rezervoaru. Slična količina vode može se i danas videti. Međutim, statičke rezerve vode znatno su veće, jer, u protivnom, lokalni vodovod koji služi za potrebe restorana, takođe bi ostajao bez vode, što nije bio slučaj. Vodovodna cev, prečnika 7,0 cm, postavljena je pri dnu vidljivog dela podzemnog rezervoara, tj. ispod nivoa pri kojem se aktivira mehanizam potajnice, tako da je voda uvek tekla, čim se česma otvori. Ukoliko bi se desilo da nivo vode pedne ispod nivoa usisne cevi ( u malovodnom periodu), iznad restorana je izgrađen rezervoar, zapremine 0,8 m3, koji je obezbeđivao vodu u takvim slučajevima. Prema tome, između dva intervala punjenja levka u potkapini, korišćena je voda podzemnog jezera, tj. iz statičkih rezervi, koje su se stalno obnavljale.
U današnjem režimu Potajnice, nema uslova da se izmeri njena izdašnost. Ti uslovi su postojali samo u prirodnom režimu, pre kaptaže vrela za vodosnabdevanje. Takvih uslova biće i posle uređenja Potajnice za turističke posete, ali samo za deo vode koji odlazi u vodovodnu mrežu.
3. Po J. Cvijiću (8), kolebanje vodnog nivoa u levku gornjeg izvora iznosilo je 60 cm. Prema sadašnjoj proceni, ukupna zapremina levka, koji se povremeno puni i prazni, iznosi oko 200 litara. Voda se neprimetno diže, a zatim počinje brže splašnjavanje, dok ne siđe na minimalni nivo.
Pre oko 100 godina, s početkom splašnjavanja vode u levku, aktivirao se donji izvor. Splašnjavanje je trajalo oko 10 minuta, dok je voda iz donjeg izvora isticala još oko 6 minuta. U tom kratkom vremenu (oko 16 minuta), na donjem izvoru isticalo je 3 – 4 puta više vode nego što je procenjeno da se nalazi u levku gornjeg izvora, dakle, isticalo je 600 – 800 litara vode.
Svi podaci pokazuju da se podzemno oticanje između gornjeg i donjeg izvora, odvijalo preko prostog sifonskog sistema (jedan uzlazni i jedan silazni kanal). Ulazni kanal počinje u nivou najniže vode, dok se vrh kanala nalazi u nivou maksimalnog vodostaja u levku, tj. visinska razlika iznosi 60 cm. Kada se voda iz levka gornjeg izvora prelije preko vrha uzlaznog kanala i formira se vakum, ubrzo počinje da ističe voda na donjem izvoru i isticaće još 6 minuta posle spuštanja vode u levku na najniži nivo. To pokazuje da je put kratak ( oko 90 m u pravoj liniji) i da je podzemni kanal jednostavan, bez nekih novih rezervoara. Povlačenje vode iz levka i oticanje prema donjem izvoru, praćeno je vrlo čujnim akustičnim pojavama.
Veća količina vode u donjem, „nastupnom izvoru“ je prividna, jer je upoređivana samo vidljiva količina vode u potkapini, a ne i stvarna količina vode, koja se nalazi u nevidljivom delu podzemnog rezervoara. Sem toga, početak splašnjavanja vode u levku gornjeg izvora pokazuje da je aktiviran sistem krive natege, a ne i prestanak doticanja vode u podzemni rezervoar. Međutim, kada se aktivira kriva natega, počinje splašnjavanje vodnog ogledala, pošto je kapacitet natege veći od doticanja vode (najčešće).
Nastanak donjeg izvora, posledica je izgradnje lokalnog vodovoda, odnosno stalnog crpljenja vode, zbog čega izdizanje vode u levku ne dostiže kritičnu tačku za aktiviranje prirodne natege, između gornjeg i donjeg izvora.
Pre oko 170 godina postojala je Stara potajnica. U Cvijićevo vreme bila je suva. Danas niko ne zna gde se nalazila. Ostaje otvoreno pitanje – gde ističu njene vode, kao i višak vode koji ne ide u vodovod? Manji deo tih voda ističe na sadašnjoj lokaciji Potajnice, dok se za veći deo vode može pretpostaviti da otiče nekim nižim i mlađim hidrografskim sistemom i vezuje se za korito Peka, kao najnižu erozivnu bazu. Vodu verovatno dobija iz glavnog rezervoara,koji se nalazi u unutrašnjosti Žutog krša, kao i iz ostalih pukotinskih sistema. To bi se moglo proveriti bojenjem vode u levku Potajnice, ali pri niskom vodostaju Peka.
O režimu rada Kučevske potajnice postoji malo podataka i to vremenski udaljenih preko 100 godina. Pritom, visoku vrednost ima samo sistematsko praćenje rada Potajnice, koje je obavio J. Cvijić, 18. jula 1894. godine (8), zbog čega će biti opširnije izloženo. Oscilacije vodnog nivoa pratio je pomoću „nekoliko štapova sa zarezima“.

18. juli 1894. godine

― 6,40 ― „okapina je bila skoro do pola vodom napunjena“; „za sve vreme dok se okapina punila, nije voda iz vrela isticala“;
― 8,45 ― nivo vode u okapini počeo je splašnjavati, „a odmah zatim su potekli slabi mlazevi vode iz pukotina“ (na vrelu);
― 8,50 ― „čulo se prvo klokotanje, koje je trajalo koju sekundu“; voda naglo odseca 2 minuta;
― 8,52 ― „čulo se drugo klokotanje, koje je takođe kratko vrreme trajalo; nivo vode naglo splašnjava;
― 8,54 ― „čulo se trće, najjače klokotanje, koje je trajalo 1,5 minutu; u okapini je ostalo 8 – 10 litara vode koja nikad ne otiče“;
― 9,00 ― počev od prvog klokotanja, voda je naglo isticala na vrelu, a onda Presahla. Isticanje na donjem vrelu trajalo je oko 15 minuta.
Istog dana, u nastavku, J. Cvijić (8) je pratio jedan čitav ciklus:
― 9,00―12,30 ― „okapina se neprimetno punila vodom i u Potajnici je vladala potpuna tišina“;
― 12,30― „počela je voda splašnjavati u okapini i curiti iz vrela“;
― 12,36― „voda je bila odsekla u okapini za 3 cm“;
― 12,39― „voda je u okapini splasla za 10 cm i čulo se prvo kratko klokotanje“; zatim voda naglo odseca;
― 12,40 i 30 ― „čulo se drugo slabo klokotanje“;
― 12,42― „nastalo treće klokotanje, najjače, trajalo 1,5 minutu i za to vreme se rezervoar ispraznio“;
― 12,46― „prestala je voda oticati iz vrela“.

Prema tome, punjenje okapine je trajalo 3,30 časova, a pražnjenje okapine i rad donjeg vrela 16 minuta.
Treće osmatranje, istog dana, J. Cvijić daje sumarno: punjenje okapine je trajalo 3,30 časova, a pražnjenje i rad vrela 17,5 minuta. Ovako sporo punjenje okapine i dug prekid u radu vrela, J. Cvijić tumači dugotrajnom sušom, koja je trajala oko 2 meseca.
Raniji podaci o radu Potajnice (Herder, V. Karić) su uopšteni. Tako, Herder kaže da pred njegov dolazak (29.8.1835), Potajnica nije radila ceo mesec; F. Hofman (leto 1870.), čuo je sva tri klokotanja; V. Karić ističe da punjenje nekad traje sat, a kad je sušno vreme – nekoliko sati, a oticanje traje dva do tri minuta.
Posle Cvijićevih istraživanja, u stručnoj literaturi prisutna su još samo dva autora: G. A. Radovanović (1895.) i R. Lazarević (1989 – 1991.).
Po G. A. Radovanoviću, koji je bio učitelj u Kučevu (osmatrao je na molbu J. Cvijića), krajem februara i početkom marta „Potajnica neprekidno radi, u pećinici je voda nešto iznad donje ivice kanala, koji se u desno pruža i ona trajno otiče i klokoće“ (8). To znači da je priticaj vode odgovarao kapacitetu odvodnog sifonskog kanala, pa nije dolazilo do prodora vazduha u kanal i gubljenja vakuma, odnosno prekida u radu nizvodnog vrela.
Iste godine, u septembru i oktobru „pećinica se punila dva sata“, dok je pražnjenje i rad vrela trajalo 11′ i 40“. Pošto se radi o drugom godišnjem dobu (jesen), od interesa je navesti deo citata, po J. Cvijiću (8). „Kad se napunila do određenog nivoa (pećinica), opazi se najpre da poteče nastupno vrelo na desnoj obali Peka, a zatim, posle 40 sekundi, primeti se splašnjavanje vode u pećinici. Pošto je voda 6 minuta splašnjavala, začuje se prvo klokotanje, koje traje 10 sekundi. Voda naglo splašnjava, pa se na 2 minuta posle prvog, čuje drugo klokotanje, koje je vrlo kratko, sastoji se iz 4 – 5 udaraca. I posle drugog klokotanja voda splašnjava u pećinici, sporije nego pred drugim, ali malo brže nego pred prvim klokotanjem, koje traje dva minuta. I posle trećeg klokotanja, voda ističe iz nastupnog vrela još nekoliko minuta“.
R. Lazarević (10) utvrdio je, 21.7.1978. godine, da je mehanizam Potajnice ispravan i da čitav ciklus traje 30 – 40 minuta.
U toku 1989. godine, režim Potajnice praćen je skoro tri meseca (III, IV, V), ali bez očekivanih rezultata jer je bio vlažan period, pa je voda stalno oticala. Bilo je preduzeto 10 osmatranja, u intervalu od 7 – 14 časova (osmatrao je Goran Todorović). Međutim, ipak se došlo do jednog značajnog saznanja, koje govori u prilog očuvanosti kompletnog mehanizma Kučevske potajnice. Početkom februara 1989. godine, pala je veoma jaka kiša i tada je u toku tri dana (5, 6, 7 februar) proradio izvor pored Peka. Voda je izvirala iz fuga potpornog zida, koji osigurava most preko Peka. Ova pojava zapažena je još nekoliko puta 1989/90. godine. To pokazuje da postoji i niži hidrografski sistem, koji funkcioniše stalno. Izvor pored Peka proradi onda, kada je količina vode veća od kapaciteta mlađeg hidrografskog sistema i usisne cevi lokalnog vodovoda.
U toku 1990. godine, rad Potajnice pratio sam osam puta:
– 19.3.1990. – Voda je bila na dnu levka, ali je posle 15 minuta počela da raste bešumno i prodrla u vodovodnu cev; tada je počela da klobuča i izbija iz rezervoara kod restorana;
– 23.3.1990. – Nivo vode se dizao i posle 10 minuta voda je prodrla u vodovodnu cev;
– 4.4.1990. – Odvodna cev začepljena je u 12,15. Posle 5 – 6 minuta, voda je počela da se diže i prelila je cev. Nivo vode mirovao je oko 10 minuta, a onda je počeo naglo da opada i kad je dostignut minimalni vodostoj čulo se klokotanje, u trajanju od 30 sekundi, sa prekidima. Čitav ciklus, od jednog do drugog maksimalnog nivoa, trajao je 30 minuta;
– 5.4.1990. – Pod uticajem rezultata od prethodnog dana, preduzeo sam sistematsko praćenje rada Potajnice. Snimljena su dva ciklusa (Tablica 1).
(tablica 1)
Malo je reći da sam bio oduševljen ovim „otkrićem“ i to iz dva razloga: što potajnica normalno radi i što je 100 godina posle Cvijića prvi put osmatran njen rad. Razmišljao sam o tom našem vrlom pretku, koji nam je u nasleđe ostavio ogromno i trajno delo. Gde je sedeo dok je pratio rad potajnice, šta je osećao, da li se isto toliko radovao? On je bio pionir, bilo mu je sigurno teže, jer je ispisivao prve redove o ovom retkom i tajanstvenom izvoru. A mi imamo njega, njegovu genijalnost, neugaslu misao.
Ovom prilikom snimljena su dva potpuna ciklusa Kučevske potajnice, pri zatvorenoj vodovodnoj cevi, kao i ponašanje Potajnice u uslovima korišćenja vode, tj. kada je vodovodna cev otvorena.
U oba slučaja, izdizanje vode trajalo je 21 – 22 minuta, stagniranje oko 3 minuta (pri maksimalnom i minimalnom vodostaju) i povlačenje vode 5 minuta. Čitav ciklus, u oba slučaja, trajao je 30 minuta, što je konstatovano i prethodnog dana (4.4.).
Na osnovu ovih novih osmatranja Kučevske potajnice, može se zaključiti sledeće:
1. Podzemni rezervoar Potajnice sastoji se od malog, otvorenog dela u potkapini, zapremine oko 200 litara i većeg, nepoznatog dela, koji se nalazi u kraškom zaleđu. Rezervoar se postepeno puni i nivo vode u vidljivom delu raste sve dok ne dostigne vodostaj od 38 do 39 cm. Tada se aktivira kriva natega i voda se brzo povlači (ovoga puta za 5 minuta) približno do 0 cm (to se ne može tačno očitati, pošto je letva na suvom ispod vodostaja od 12 cm). Klokotanje vode počinje ispod vodostaja od 15 cm (Sl. 5).
2. Početak uzlazne cevi krive natege nalazi se ispod nivoa od 15 cm. To nije moguće videti, zbog sužavanja levka potkapine. Vrh uzlaznog kraka krive natege nalazi se na visini od 38 – 39 cm, što znači da visinska razlika između gornje ivice na početku uzlaznog kraka ivrha sifona iznosi 24 cm, odnosno maksimalna scilacija vodnog ogledala ne prelazi 40 cm.
3. Vodovodna cev, prečnika 7,0 cm, počinje da prima vodu kod vodostaja od 30 cm. Ako je priticaj vode veći od kapaciteta vodovodne cevi, nivo vode će rasti sve do vodostaja od 38 – 39 cm (2 cm iznad cevi), kada će se aktivirati kriva natega, pa će početi splašnjavanje nivoa vode. Prema tome, vodovodna cev je svega 9 cm niža od vrha sifona, odnosno krive natege. Vodovodna cev je tako postavljena da obezbeđuje stalno doticanje vode iz podzemne retenzije, izuzev kraćih prekida, kada se, pri određenoj vodnosti u krasu, nivo spušta do dna levka. Ukoliko je količina vode koja dotiče u podzemni rezervoar manja od kapaciteta vodovodne cevi, onda u ovim veštačkim uslovima uopšte ne dolazi do funkcionisanja opisanog mehanizma. Pri velikim količinama vode, oticanje preko krive natege je neprekidno i tada „nastupni izvor“ pored Peka radi stalno. Suprotno, u vrlo sušnim godišnjim periodima, gornji izvor može da presuši, u toku više nedelja. Prema pričanju meštana – korisnika vode – to se desilo i februara 1990. godine, kada je izvor bio suv 10 dana. Tu pojavu dovode u vezu sa jakim miniranjem u kamenolomu, s druge strane Žutog brda.
U starijoj evolutivnoj fazi, voda je direktno isticala iz potkapine.
4. Za vreme osmatranja Potajnice (5.4.), nije otkriveno mesto gde se pojavljuje voda. Izvor u podnožju mosta, s desne strane Peka, koji se aktivirao 1989. godine (pri većoj vodnosti u krasu), bio je suv. Verovatno se te vode pojavljuju negde u koritu Peka, ali to nije otkriveno, iako je kontrolisan potez obale od po 100 m uzvodno i nizvodno od mosta.
Rad Potajnice kontrolisan je i posle toga i došlo se do nekih neočekivanih rezultata:
– 10.5.1990. – Vodovodna cev je zatvorena u 17,50, pri vodostaju od 36 cm, tj. kada je bila skoro potopljena vodovodna cev. U toku jednog sata, voda se prvo podigla za oko 0,5 cm, a zatim je vodostaj stagnirao. Šta se desilo? Jedino objašnjenje je da je Potajnica dobila novu otoku, ispod vodostaja od 36 cm, tako da pri postojećoj količini vode, nije mogla da dostigne vodostaj od 38 – 39 cm, kada se uključuje sistem krive natege.
Vodovodna cev je ostala zatvorena sve do 11.5. u 7.30. Vodostaj je ostao nepromenjen – 36,5 cm. Kada je otvorena vodovodna cev, u rezervoar je doticalo 0,5 l/sec.
Meštani i čuvari Upravne zgrade misle da su ove promene posledica jakih miniranja u obližnjem kamenolomu Industrije kreča. Prema istim izvorima, pre oko mesec dana, posle jake kiše, izvor je bio suv 4 – 5 dana, ali se voda nije pojavljivala ispod mosta. Verovatno je izbijala direktno u koritu Peka;
– 2.7.1990. – Vodovodna cev je začepljena u 17,05 i osmatrana je do 20,00. Vodostaj je bio bez promena – 36 cm. Kad je izvađen čep iz cevi, voda je potekla prema rezervoaru, a vodostaj je ostao nepromenjen;
– 30.8.1990. – Osmatranje je trajalo od 8,42, kada je zapušena cev, do 9,30. pre zatvaranja cevi vodostaj je iznosio 34 cm, da bi u 8,50 dostigao 35 cm, a zatim je stagnirao;
– 13.1.1991. – Vodostaj je iznosio 35 cm i nije se menjao. Voda je oticala prema rezervoaru;
– 29.6.1991. – Odvodna cev je zatvorena u 8,45, pri vodostaju od 35 cm. U 9,15 vodostaj je iznosio 37 cm i zatim stagnirao do 9,45, kada je cev otpušena. Posle 10 minuta, vodostaj je stagnirao na 35 cm. U rezervoar je oticalo manje od 1 l/sec.
Kao što se vidi, rezultati osmatranja od maja 1990. do juna 1991. godine, ukazuju da je mehanizam Potajnice pretrpeo havariju, možda nenadoknadivu. Verovatno kao posledica miniranja, aktiviran je novi pukotinski sistem, koji može da primi sve vode, određene vodnosti u krasu. Treba se nadati da će se mehanizam Potajnice uspostaviti samo kod većih vodnih količina, većih od kapaciteta novog pukotinskog sistema. Druga je nada da može doći do začepljivanja tog sistema, kada bi Potajnica mogla normalno raditi. Takođe ne treba isključiti ponašanje Potajnice koje je zabeležio J. Cvijić, kada je punjenje rezervoara trajalo po 3 – 4 sata.
Površina sliva Kučevske potajnice, uglavnom u topografskim granicama, iznosi 1,85 km2.
Vodomerna letva u Potajnici postavljena je 4.4.1990. godine. Bila je postavljena i kišomerna stanica, 4.4.1989. godine, ali je demontirana oktobra iste godine, zbog neredovnog osmatranja.

ZAKLjUČAK
Kučevska ili Zviška potajnica, izuzetan spomenik prirode, sa odličnim lokacijskim uslovima, neopravdano je čamio, gotovo anoniman i nepristupačan, i za stručnu i za široku javnost. Razloge treba prvenstveno tražiti u našoj naučnoj, kulturnoj i ekonomskoj nerazvijenosti. Jer, na drugi način ne može se razumeti da jedna privredna organizacija zauzme takvu prirodnu retkost, da je koristi na neadekvatan način i da iko u toj organizaciji, u Kučevu, u Republici, ne digne glas! Da je shvaćena vrednost i neponovljivost ove prirodne retkosti, lako bi se našlo rešenje, koje bi očuvalo Potajnicu, a da se pritom voda normalno koristi.
Pa ipak, kaptaža izvora i korišćenje vode, nisu uništile mehanizam Potajnice, već su ga samo neutralisale, ali su za čitav taj dugi period sprečile istraživanje objekta, a takođe i njegovu turističku prezentaciju. U međuvremenu, pred početak uređenja lokacije Potajnice za turističke posete, izgleda da se desilo nešto nenadoknadovo – mehanizam Potajnice je oštećen! Uzročnik je isti: nebriga, neznanje, zaostalost, nerazvijenost. Prestanak rada Potajnice (da li samo pri određenom proticaju vode), verovatno je posledica miniranja u kamenolomu s druge strane Žutog brda. Prema pričanju čuvara, za vreme miniranja, u Upravnoj zgradi (u blizini izvora) ljuljaju se lusteri, zveče prozori, a dimnjaci su napukli. To odgovara IV do V stepenu jačine trusa, po Međunarodnoj skali od 12 stepeni.
Da li je to bila jedina mogućnost – lokacija za Industriju kreča? Sigurno da nije i sigurno da nisu bile u pitanju investicije. Ali, za ovaj slučaj to je sada bespredmetno.
Bez obzira na potpunu ili delimičnu oštećenost mehanizma Potajnice, razumna je ideja da se ovaj prostor uredi i uključi uz turističke programe. Razlozi su sledeći: autentičnost prostora, stepen istraženosti, tradicionalni obredi i verovanja i dr. Sem toga, uz pomoć modela na koji je verno preneta Potajnica, posetiocima je oezbeđena potpuna informisanost i to kako o mehanizmu potajnice tako i o posledicama naše nebrige (Sl. 6).
Kučevska potajnica je prva hidrološka pojava ove vrste koja će biti uređena za turističke posete, u našoj zemlji. Budući korisnik ove lokacije treba da čuva Potajnicu, njenu celokupnost i da omogući dalja naučna istraživanja.